KADA JE OVO PROČITAO GROF OD MONTE KRISTA JE USTAO I OTIŠAO DA SE OBESI

Vendi je tako jako jecala da joj je dijafragma pritiskala srce. Klečala je u snegu ispred ulaza u lavirint i nije mogla da se pomeri. Pokušavala je da smogne snage da dozove svog sina. Potpuno nemoćna pala je u sneg a tople suze dubile su tragove kroz naslagane pahulje. Tragovi stopala vodili su do njene glave. Bili su to tragovi goluždravog ali snažnog mladića, po snežnoj mećavi obučenog samo u nakupljenu togu, presečenu jakim opasačem. Pojava koja je ulivala strahopoštovanje, nešto što njen Deni nikada neće imati. Pružila je ruku prema gotovo božanskom biću čije lice je ostajalo u senci zamagljenih hotelskih svetala kao prema spasonosnom isijanju, pre nego je izgubila svest. Mladić je iskoračio prema njoj i tada je postalo jasno da je sirova snaga i neuništivost tela bila nenadano izostala na licu. Potpuno zbunjen i očigledno nepripremljen, kada su vremenski uslovi u pitanju naročito, Tezej se osvrnuo oko sebe pre nego je dotakao končić na rukavu nepomične žene. Nije bilo nigde nikog. Samo sneg, kao na Olimpu. Trgnuo je malo jače i rukav je počeo da se para za njim dok je ulazio u lavirint. Prisećao se kao kroz maglu, koja se spustila između zidova žive ograde, da je imao končić u ruci kada je ulazio u lavirint. U drugoj je bila presuda. Tek za sada, druga ruka je samo sklanjala kosu sa lica.                    U jednom od vetrovitih nanosa kose preko očiju izgubio je pogled na trenutak i zamalo se nije sudario sa dečakom koji je unezvereno bežao napolje prateći sopstvene brisane tragove. Okrenuli su se jedan za drugim, neka neprijatnost isijavala sa lica dečaka ali sledećeg momenta mali je već zamakao. Nastavio je put koji je odnekud znao, samo se nije sećao kako, a koji ga je kao reka uzvodno, vodio ka izvoru. Za njim su ostajali tragovi u snegu i bordo konac koji se odmotavao. Dve krivine u levo, jedna u desno i naišao je na bespomoćnog čoveka na putu koji se šćućurio u sebe, samo da se ne smrzne. Kao ranjena zver bedno je zarežao dok je Tezej prolazio, držeći se poslednjim atomima snage za sekiru koja je stajala uz njega. Moglo bi se reći da je njegov put završen, seo je i više ni makac, samo mu vilice podrhtavaju, dok se sav ne zaledi kao i zla krv koja ga je nosila.

Naizmenična skretanja levo i desno dovela su Tezeja do centralnog odmorišta gde više nije bilo snega i zime, već naprotiv vrućina, vlaga i netaknuta džungla. U glavnoj kolibi na uzvišenju, obrijane glave sedeo je Marlon Brando i govorio pesmu T. S. Eliota, The Hollow Men. Tezej se jasno sećao da se susreo sa zveri ali nije zapamtio ovakav horor.

Bog od krvi mesa koji iz milosti ubija krv i meso.

Sećao se krvi i prerezanog vrata. Borbe i nekakvog bika… Tako zamišljen bio je lak plen za pukovnika koji je prišao s leđa i velikom mačetom mu zadao konačan udarac. Krv se slivala u reku koja je jedina znala put kroz lavirint džungle jer voda uvek sebi nađe put. Ispustio je iz ruke končić koji je pukao negde na pola puta i njegova boja se stopila sa krvlju. Dok je hvatao poslednji dah koji ga je gušio setio se…

Setio se sekire koju je onaj nesrećnik tako jako grlio.