KADA BI SAMO SVI TELEGRAMI BILI ISPORUČENI NA VREME

Težina telegrama od dvadeset i jednog grama raspršila je i poslednju nadu da ću te sresti u gradu. Nebo je bilo crno poput ovce, vunasto i suvo. Jak pritisak nabijao je ljude prema tlu. Zlu ne trebalo da ovo potraje ali nekako su mnogi sada prave veličine. Grehota je za one koji inače sami sebe unižavaju svakog dana, oni jedva da se vide. Ostali su veličine kokera, kroketa ili krekera. Ker bez dlake po telu (ima je samo po glavi) podigao je pogled. Vidi se da bi u nekom drugom svetu bio kralj životinja. U nekom drugom svetlu svi bi svetleli, svi bi puštali krila i leteli. Svi bi bili zmajevi. Zmajevi noći od očaja. Krajevi grada bili bi gnezda. Na vrhu najvišeg nebodera živeo bi kralj zmajeva kome čak ni onaj ker nije zver (u onom njegovom svetu koji priziva pogledom ili je to samo vapaj za hranom, dan za danom). Kralj zmajeva, zmaj od papira koji ne može da leti. Ne, nisu kosti, Bože me oprosti, to je origami zmaj. Zgužvam ga u pikslu gde su pepeo i prah. I strah. Strah da ako već mogu da pogubim kralja zmajeva kao opuške cigareta, a nikada ni jednu nisam spalio do kraja, kakav je kralj mog sveta? Kakav je kraj mog sveta? Ima li kraja ili je ovo kraj? Zaboravite priču pakao/raj. Raj jeste pakao. Ne, nisam plakao. To nije moguće. Nebo je suvo i pritisak je toliki da se oči same zatvaraju, svaki kapak drugačije puca. To je nemoguće. Na vratima neko kuca.

– Poštar! Imate telegram.

– Ne smem da vam otvaram. Roditelji mi nisu kod kuće.
Rekli su mi da nikome ne otvaram.

Advertisements

23 comments

    1. Otkud znaš si radila u pošti?
      Naravno taj koncept materijalizacije i merenja je produkt pop kulture pod koji sam nalegao kao mlada bez venčanice. Nije problem što svi imaju dušu, čak i muzika, gradovi pa i ovaj moj pas, problem je u veličini.

      1. To sam i rekla, a mozes i da racunas da sam radila u posti sa dusama. Naravno, svi imaju i to je tako rastegljivo od ciode do beskraja, veca mi je kvalifikacija u vezi toga dubina. A zmaj je opet zmaj i u pepelu i od papira, plakati je normalno. (vise ne sme ni da se kaze ono sto je na pameti da ne podseca na naslove razne)…

        1. Mislio sam da je jasnije, ali nije. Kasnije je uvek jasnije.
          Dakle, poenta je u veličini tj. Veličinama. Danas su mnogi reda veličine zmaja u sopstvenim očima a realno su krpelji i buve koji samo imaju sreće da imaju domaćina. Zato zmaj, zato pas. Kada bi na vreme, još dok si dete, bila isporučena istina ko si ti zapravo i kako je nepotrebno uveličavati svoju ulogu u ovom svetu, ektoparazitici, verbalni i stvarni, bi bili dovoljni (i epska fantastika bi propala). Ovako uvek se u odsudnom trenutku ispostavi kao prepreka ka saznanju istine neko trenutno pravilo kao što je ne otvaraj vrata poštaru. Kada bi telegrami stizali na vreme, mnogi ga ne bi uzalud protraćili.

      1. Vidi se da sam sluđena. Početak nove školske godine. Dilemu Raskolnjikova da li treba biti Napoleon ili vaška i njegovi postupci u skladu sa time, ovo naravno nema veze sa tvojim postom u kome ti govoriš o nekim drugim stvarima, ali se po meni na neki način ipak naslanja, te otud i ova asocijacija. Uh, koliko sam opširna.

  1. Neki dan sam odmotavala onaj papir gde u svakom ćošku nešto piše.

    Čula sam da je neki mrav, jednom sasvim dobro prošao : )

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s