NEVIDLJIVA SUDBINA GOSPOĐICE ELENOR FULER

Pogled njenih sivih očiju na zaliv koji se nije video od magle ulivao je nemir u nju, kao što se more ulivalo u taj uzani i kameni tesnac. Dokle god joj je pogled dopirao, to je za nju bilo mrtvo more. Zarobljeno u sebi samom, jer more je to koje okružuje Irsku još od kad je bila ostrvo leda. Ledeni vetar ju je šibao po obrazima, ali vetar se nije video, a kako se sakriti od nečeg što ne vidiš. Svuda je oko tebe pa može biti i u tebi samom. Zarobljena u samoj sebi, duboko dole, vukla je čamac po peščanoj plaži, dok konačno nije osetila vodu. Duboko more nije mirovalo ni ove neobične večeri. Nikoga nije bilo da je vidi. Sledećeg momenta Mesec je prekrio oblak koji je pronesen nebom, a more je gotovo neprimetno nabacilo čamac na svoju površinu. Nevidljivi nemir davao joj je snagu za prvih pedeset zaveslaja, samo da se domogne struje.

Dolazak struje u Whitestown prošao je prihvaćen, ali neprimećen. Dan nije bio njeno vreme, a to veštačko produžavanje dana uličnim osvetljenjem nije moglo dobra doneti. Ona se svakako nikada ne bi odvojila od svog fenjera, jednog sa naprslim prednjim staklom, onim što se otvara. Par svetiljki koje su postavljene niz obalu nisu pružale više od dobro punog Meseca kada se oblaci razdvoje. Pre nego je dohvatila vesla, ustoličila je svoju lanternu na pramac.

Pučina je bila njena soba. Osećaj nevidljivosti potpuno se razredio na ovom prostranstvu. Ovde je svakako bila mala i beznačajna devojka, ali je postojala. Kap kiše u moru koje je nosilo njen drveni krevet, ali kap koja može da se oseti. Kap, koja u uglu oka nije tek obična kap.

Spoznaja nepostojanja granica, izostanak pritiska i ledeni aerosol delovali su umirujuće. Nije mogla da se odupre, iako je njeno biće znalo jedino da se odupire.

Svetlo na pramcu, njen jedini prijatelj, najbolji prijatelj, anđeo čuvar, ovde u sobi sa zvezdanim nebom i kišnim zidovima, nije gubio snagu, nije je napuštao, iako ga je vetar izazivao kroz pukotine na staklu. Kiša je bila očekivana kao i tuga. Od kada pamti, kiša pada. Vedro kiše, vedro suza.
Severni vetar joj je disao za vrat. Nosio je prema Isle of Man.

Čija si ti? Ko tebe čuva? Čula je svoj šapat sa desne strane. Čuješ li zujanje u glavi? Imaš li pčelu ispod kape? Kako ti uspeva da sve odlažeš, a da pri tome ne lažeš? Ili lažeš? Sada je glas dopirao sa leve strane. Stalno si na oprezu, zar ne? Tebe ne može da iznenadi ni plavi makao papagaj u dnu tvog čamca, ne? Opasnost vreba, od drugih ljudi, kontakta, konverzacije, ljudi najviše, tako je kod tebe? Ptica je stajala na fenjeru i trebila svoja teget pera. Nije se pomerila.

Potpuno je potonula u čamac koji je plutao.

Sa gramofona se čula uvertira koja se beskonačno ponavljala. Trebalo je da simfonija bude euforična, gotovo epska, ali nikako se nije nastavljala. Kao da je sve stalo na početku, na dobroj volji. Devojka je koraknula u prostoriju, bojažljivo očekujući nekog. Razgledala je oko sebe, gledajući sve što je unela u ovaj prostor, na izgled omeđen čvrstim zidovima. Nije se usudila da ostavi polumrak. Prekidač za svetlo je bio veliki i grub, kao da je prekidač neke sprave za mučenje. Nije mogla da ga spusti. Spustila se u fotelju koja je upila njeno telo. Imala je osećaj da je već sedela ovde. Na drugom kraju sobe bio je prazan kavez za ptice. Jedno plavo pero se lelujalo zakačeno na otvorenim vratancima.

Prozor bi ciklično blesnuo svetlom sa svetionika.

Prišla je. Na stenovitim obalama bila su razbacana tela Argonauta, a ona je bila Medeja. Makar na dan. Nije uzimala hranu, plakala je, patila i prepuštala se izlivima besa. Dala je da njenu decu udave.

– Dobro jutro gospođice Fuler? – čuo se glas Daglasa, najstarijeg ribara iz njenog mesta koji je po ko zna koji put u ranu zoru, kada bi videli da je njen krevet prazan, kretao u potragu na otvoreno more.
– Jeste li imali ružan san? – govorio bi uvek, pružajući joj ruku da pređe u njegov čamac dok se ona nije ni rasanila. Trljala bi oči i pomalo posramljena, odgovorila bi mu kratko:
– Užasan san.

* * *

Metro je ulazio u svoju garažu, negde na periferiji grada. Sunce se još nije bilo pojavilo iza žita. Devojka sivih očiju samo što ih je zatvorila, naslonjena na svoj ranac od kog se nikad ne bi odvajala. Kondukter je prošao pored nje i nije je primetio. Tako daleko od ljudi, ali tako blizu dana, zaspala je pre nego što je svanulo. Dan nije bio njeno vreme.

Advertisements

19 comments

  1. vestacko svetlo prija ali na moru nije od neke pomoci. kad to postanes svestan vec si u mraku ako se oko ne navikne na sjaj meseca i senke.

        1. Misliš da Mirabel ne veruje u intuiciju? Ona je sve samo ne racionalna ali za takve devojke se uvek nađe neki Daglas da ih vrati, dakako iz najbolje namere, gde im je mesto, na obalu.

          1. Pa ne veruje u smislu da se osloni na svetlo u sebi. A to sto je neko vraca i to sto su neki ljudi uvek na cvrstom tlu to je dobro, oni procenjuju mesto po svom nahodjenju i sebi (ostanu i uskraceni i za nesto) ali je dobro za one sa druge strane, jer sa tla se krece na more ali mora i da se zna obrnuti put.

    1. Misliš da razvijem priču pre i posle? Nisam ti kadar za to, više sam kao oni nitro dragsteri, samo pravo, brzo i kratko, kad bih ugledao krivinu ne bih znao kuda… Nije lako biti automobil. Ili čamac.

        1. Sad bih napisao Daj nešto veće, onda bi ti rekla Ko traži veće izgubi iz vreće, što bi samo izazvalo Ne moraju da budu veće od vreće, na šta bi mi rekla da sam smeće + još nešto što se rimuje, tako da neću ništa napisati.

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s