LEKARI U NOVIJE VREME SVE VIŠE LEČE BOLESTI A SVE MANJE LJUDE

Odslušao sam poruku na sekretarici: Čaj kod mene i čitanje poezije, toplo se obuci…

Nakon što sam namirio psa, dohvatio sam jednog Šilera sa police i krenuo u posetu. Jesam se toplo obukao, iako je kalendarski još uvek bilo leto ali septembar zna da bude varljiv. Došao sam u dogovoreno vreme, ali sam zatekao odškrinuta vrata.

Uđi, uđi, ne mogu da ustajem hladno mi je. Baci neku cepku u kamin. Evo i sve ove novine možeš da dodaš, slaba sam sa drvima.

Čitali smo i pili čaj od zdravca, pričali o nemačkom romantizmu, što nas je odvelo do Šopenhauera, i do toga kako se spremao za san sa napunjenim pištoljima kraj kreveta. Pričali smo i o volji i koliko je bitna da čovek sebi udovolji. Na rastanku sam zamoljen da založim i jednu strulelu hoklicu, neku napuklu dasku za meso i stari slomljeni čiviluk.

Sledeće nedelje, kada sam opet došao u posetu, jedna velika polica sa knjigama je bila oborena na mesto gde je bio krevet. Kako sam kasnije saznao krevet je prvi završio u vatri, komplet, daske, madrac, jastuci a pepela je bilo toliko da sam lopatom punio kofe od moleraja.

Bilo mi je hladno, morala sam da dogrejem. Ove neke knjige će isto morati u kamin ali ajde prvo podloži ove raspale police. Danas Šeli?

Naravno da je razgovor o engleskom romantizmu bio prava hrana za dušu a čaj od korena maslačka blagotvoran za telo. Skuvali smo ga na plamenu starih polica i pohabanih enciklopedija ezoterije, koja nas ustvari nikada i nije odistinski zanimala. Šeli i mekani glas koji umire uveli su nas u vremeplov i odveli, naravno, ka Šekspiru. Neizbežnosti njegovoge tragičnosti i vanvremenska distanca činili su okvir za razmenu emocija koje su grejale sobu. Ona je svejedno bila umotana u ćebad i prostirke a do kraja večeri sam, jer je neprestano drhtala, na vatru stavio i sve tepihe, slike i goblene, sto i sve stolice, sem jedne, fotelju u kojoj je nekada spavala mačka i vrata od kuhinje. Lako se uspavala kada se soba dogrejala. Sklopio sam njenu knjigu i naočare i ostavio na preostali stočić.

Dve nedelje nisam mogao da odem u posetu ali juče sam svakako stigao. I jesen je stigla. Kiša se pročestila, sve je manje bilo Sunca, sve više sivila, nebo se nadurilo i spustilo na ljude. Sa kišobranom u tom oskudnom međuprostoru između glave i propalog nebeskog svoda sam se bio uputio na dobro poznatu adresu. Iskren da budem nedostatak drvene kapije, stepenica, trema i ulaznih vrata nije me mnogo iznenadio. Parket je bio u potpunosti podignut, gotovo sigurno založen, prozori skinuti, a srča uredno počišćena u jedan kraj velike sobe. U drugom kraju gomila pepela, nabacana skoro do plafona. Nameštaja i gorivog pokućstva više nije bilo. Osim stolice za ljuljanje od ružinog drveta u kojoj je sedela pred kaminom i malog gramofona sa kog je svirao Šostakovič, Valcer broj 2. Pregledavala je foto-album jedinu preostalu papirnu relikviju koja nije završila na vatri.

Bio mi je profesorkin sin, malo mi je pomogao oko dogrevanja. I oko pepela. Baš je zahladnilo. Nikako da se ugrejem. Nije te bilo?

Imao sam posla…

Imaš u kuhinji izglavljene cigle, videćeš, mali je načeo severni zid, pa donesi par blizu kamina da upijaju toplotu. Posle mi ih stavi ispod nogu da me greju. Kako ti se sviđa muzika?

Nekako je opraštajuća…

 

Danas sam bio do bolničke kapele. Rekli su mi da je protokol da ako nema živih rođaka pokojnike kremiraju. Danas sam bio do bolničke kapele da uzmem pepeo.

Advertisements

27 comments

  1. Negde sam pročitala, mislim da je Albaharijev intervju bio u pitanju, ne sećam se više gde – to mi postaje uobičajen odgovor, nažalost… Pitali su ga za romane, hoće li objavljivati, valjda, u skorije vreme nešto, a on je odgovorio da piše priče – i što manje reči priča ima – to je bolja.
    Ovo je baš taj slučaj… Ništa što bi odalo utisak razlivenosti. Koncizno i s merom…
    *još pod utiskom njih dvoje koji čitaju/pričaju o književnosti…

      1. Pročitaću ih, svakako… Otvorim wpress da bih odmorila/skrenula misli sa literature za ispit, al mi bude žao da ih (pro)čitam više, a slabe koncentracije…
        * U narednom periodu treba više da se pozabavim Albaharijem, što zbog studija, što iz lične radoznalosti. Tad ću moći da kažem nešto više o njemu.
        ** Kratak je dan, za sve što bih da pročitam…

  2. Možda je zato sve većem broju ljudi potreban lekar za dušu, čak i ako nije… Koliko god ova opisana smrt bila poražavajuća, ima u toj hladnoći neke neobjašnjive topline. Verovatno je to htela da kaže MG…

  3. opet si morbidan kao kod grubera, sad kad si je “pregrejao” na kraju, svejedno, lepo je. i htela sam da primetim da su im teme za chat bas bas svakodnevne, ali mi se raspolozenje da se salim do kraja malo izmenilo.

  4. Mracna, ali sjajna prica :OK:. Mislim da u svemu ima neceg dobrog za oboje jer su uzivali u svojim malim – velikim trenutcima druzenja. Na neke stvari, jednostavno se ne moze mnogo uticati, ali ako se ono sto valja podeli sa pravim osobama, a sve ostalo, koliko je moguce, sagleda iz pozitivnijeg ugla i smrt moze da izgleda malo svetlije nego inace.

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s