OVO SAM PISMO NAMERNO SKRATILA POŠTO NISAM NI IMALA NAMERU DA GA ŠALJEM

– Našli smo je u stolici za plažu, ispod jednog od onih suncobrana sa palminim granama, na peščanom sprudu gde se reka Bojana uliva u more… Možda nije na mestu da vam ovo uopšte govorim, gospođo, ali trebalo je da vidite, kako su izgledali, reka, more, sunce u smiraju dana, kakav je bio mir i koja tišina… I talasi su utihnuli na momenat… Ako postoji idealan način da se ode sa ovog sveta, mislim da je to kako je vaša majka otišla…

– Ne nije na mestu… Uopšte me ne zanimaju vaše romantične opservacije o zalasku Sunca u ovoj vukojebini… Nisam prevalila pola sveta da slušam zanesene pogranične pogrebnike… Dajte da obavimo šta mora, da mogu da završim i sahranu i da se tornjam sa ovog strulelog kontinenta… I gospođica je!

– Khm, khm… Dobro! Sada pođite sa mnom, odvešću vas do sanduka kako bi izvršili identifikaciju, odgovorićete sa DA ili NE, da li je jasno, gospođice?

– Jeste, jeste, jasno je.

– Podići ću poklopac! Da li prepoznajete Bojanu Tošić, rođenu Radović, godište 1939, iz Beograda?

– Da, to je ona.

– Zaokružite pod  U SRODSTVU, KĆER. Potpišite ovde. Sačekajte me napolju. Što se tiče graničnog prelaza Dobrakovo, završili smo. Urediću da vas prevezu do Brodareva sa kovčegom.

– Amin više.

– Samo čas…

– Dobriću! Stani!

– Dobro veče inspektore.

– Je li ova gospođa potomak preminule?

– Jesam, daleki potomak. Daleko i od gospođe.

– Jeste. I gospođica je.

– A gospođica? Gospođice znate li gde je vaša majka rođena?

– Kakve to veze ima sad kada je mrtva? Meni je rekla, u Beogradu.

– Zapravo u Nikšiću. Mene zakon obavezuje da detaljno preispitam uzrok smrti, uključujući i autopsiju.

– Vi mora da me zajebavate, ja treba da se vratim u Australiju prekosutra.

– Samo polako, gospođice, našli smo i ovo pismo za vas. Bilo je u pesku pored suncobrana. Ima vaše ime i adresu na poleđini.

Advertisements

25 comments

  1. Ovde je možda akcenat bio na tome da ti vežbaš dijalog, al’ ja sam se zapitala koliko roditelja i zaslužuje ovakav tretman.

    1. Da, vežbanje nas čini boljima, ne? Kako tumačiš ‘takav’? Majka više ne može da zna šta joj se dešava iza umrlih leđa… A sa druge strane mislim da ako postoji ‘bilo koji epitet’ smrt, to je opisana… Ćerka bi mogla i da nema dece, down under…

  2. Majka ne može da zna, ali naša civilizacija propagira određen odnos prema mrtvima, naročito prema mrtvim članovima porodice, tako da nagađam da možeš pretpostaviti na šta mislim. Većini je ljudi bitno, bez obzira na to što neće moći da znaju, kako će se prema njihovom mrtvom telu odnositi njihovi najbliži onda kad ih ne bude. Ako nekog ne poštuješ mrtvog,obično se podrazumeva da ga nisi ni živog naročito poštovao. Mada bolje i tako, nego obrnuto.

    1. Pretpostavio jesam da ciljaš na neko nepoštovanje ali je ipak potegla iz Australije… Zato pismo dobija na težini, iako je namerno skraćeno… Ima tu još dubine, ne čini li ti se?

  3. A možda se nadala nečemu što bi moglo pisati u pismu… Meni se čini da ti to umeš mnogo bolje.

  4. Otuđena deca se obično nakon roditeljske smrti nadaju testamentu, odnosno onome što bi moglo da piše u njemu… Mi odnos između majke i ćerke možemo samo da naslućujemo, a to kako ćemo ga tumačiti opet zavisi i od toga kako inače, u stvarnosti tumačimo međuljudske odnose. U svakom slučaju, ma koliko se pravili da nemamo, svi imamo problem sa očekivanjima od drugih ljudi, i za života, a čak i posle smrti.

    Verujem da si mogao bolje da preneseš ono što si želeo da preneseš, ali to je samo moje impresionističko mišljenje. Ne znači da sam u pravu.

  5. Otudjena deca su obicno ljuta kad se desi prekid niti i kada ne uspeju da na neki nacin isprave tu otudjenost, ljuti i u ovakvim slucajevima .Bes je mozda zbog toga, zamaskiran u totalno neprikladnu bezosecajnost da bi se prikrila pogodjnost.Nije bilo potrebe da prevali pola sveta da bi ga izlila tu, ali i to je zamena emocija, da nije zelela ne bi bila tu.
    Nasuprot tome idilican odlazak uz zalazak sunca i skraceno pismo koje nije poslato. Moje skromno misljenje.

  6. Upravo sam želeo da vežbajući kreiranje situacije samo kroz dijalog, bez upliva sveznajućeg pripovedača, otrgnem jedan deo mozaika, koji sam po sebi ne znači mnogo, još manje konkretno šta, ali sam se trudio da ga oblikujem tako da bude to onaj neki deo koji se u isti taj mozaik može vratiti na više mesta. Različita čitanja, sad kad ih ima bar dva, jesu skromna potvrda. Priča bi trebala da ima tu moć da te uvuče u sebe, makar na trenutak da živiš tamo gde se desila. Meni se takve sviđaju.

  7. Kad voliš i kad ti je stalo, ne otuđuješ se, ili bar ne ostaješ otuđen.Griža savesti i pranje iste su već nešto drugo. Tačka.

    1. A možda nije volela tu svoju materu? I došla je samo po nasledstvo, na primer, nije nmoguće? Ili recimo obrnuto, majka je negativac, mogao bih da pronađem mesta u priči kojima bih to opravdao. Ili nešto peto, još komplikovanije… To je bila prevashodno ideja, raskrsnica… Tamo gde se nešto treba raskrstiti…

  8. Ako nije ” oda” mentalno poremecenoj osobi koja ume da dodje iz Australije, da bi pokazala poremecenost na sahrani svoje majke, kao ni moralna osuda ocitih stvari ostaje opcija trazenja nekog drugog objasnjenja. Sto se mene tice, postigao si sta si hteo. Prica trazi neko licno objasnjenje a njih moze da bude vise.

    1. Upravo tako, doživljaj prevashodno zavisi od ličnog iskustva čitaoca u situacijama sličnim ovoj, a još bolje samo hipotetički, jer malo ko od nas je zapravo bio stvarno tamo ali zato je svako sklon da zauzme stranu radije nego da ostane po strani, pa čak i u priči.

  9. *Totalno su zanimljivi komentari. Mozemo da sudimo, naravno, impresionisticki, mozemo po principu, sta bi billo kad bi Ja, recimo… Meni profesija kaze da tekstom pocinje i zavrsava se jedno tumacenje tog istog teksta, suma sumarum. Licnih aspiracija i asocijacija nikad ne manjka.
    Mene je zabavila ova pricica. Cini mi se da je lik kcerke mozda suvise verbalno isforsiran, u smislu dijaloga. Umes to i redukovanije, a da bude efektno. Ta scena pogrebnik, smrt majke… asocirala me na Kamija, njegov apsurd – pa mi se misao razvija u tom pravcu.
    P.S. Kami, Kafka… variras ih smisljeno ili treba da pomislim da mi je vreme da ostavim literaturu za ispit, da malo odmori?

    1. Većina ljudi će priču doživeti lično jer nisu obučeni za objektivno analiziranje. Priča je dobra ako se čitalac nad njom zapita makar jednom, a to se dešava kod prepoznavanja. Intrigantna mi je opservacija o redukovanju maksimalno redukovanog (namerno je sve izvedeno u dijalogu, bez deskripcije) jer ne vidim način da ćerka dobije još manje prostora. To kakva je u dijalogu daje joj obrise karaktera a priči smisao iako je opisana situacija prilično apsurdna. Kamija nisam čitao, ozbiljno (samo kao lektiru), ali apsurd je nepresušan izvor (pogledaj naslov bloga).
      Kafka je već druga priča. Sve smišljeno o besmislu.
      Uči ti, od čitanja bloga se ne živi, možda se uživa, pa kad poželiš…

      1. Jasno je to meni sve, mislila sam da je njen dijalog isforsiran – po meni – moglo je i svedenije, uz manje reci – njenih, da postignes isti, ako ne i jaci efekat. Nije ni bitno.
        Tehnicki, ni od pisanja se ne moze bas ziveti… No, moze da se uziva, sto kazes. Pozdrav!

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s