Cr

… sjaj metalnih očiju …

Prekjuče sam zakasnio na posao.

Zato sam u subotu sanjao da kasnim na posao. Žurim kroz centar ranom zorom, naravno gužva je sve veća i veća, jedva izbegavam ljude. Ubrzanim korakom skrećem sa glavne džade u uličicu kojom bi mogao i da skratim put i izbegnem gungulu. Istina ljudi nema ali ni svetlosti. Jeste da je sokače uzano oivičeno višespratnicama ali pre bih rekao da je noć. Iz dna ulice se približavaju samo tri siluete. Žurim da iskoristim odsustvo svetine. Zidovi se sužavaju u smeru u kom idem stvarjući nekakav arhitektonski levak. Pokušavam da se iskosim kako bih izbegao, sad vidim kao kroz prigušeno svetlo, tri momka sa crnim kapuljačama. Prolaz je sve uži a oni ne nameravaju da se sklone. Malo je nedostajalo da se samo mimoidjemo ali prvog s leva sam ipak zakačio ramenom.

Njegove hromirane oči su me prostrelile kad sam se okrenuo da se izvinim.

Došao sam svesti a glava mi se nadula kao cepelin. Vidim tri policajca na trotoaru gde je malopre bila noć, kako na zubatom Suncu čitaju podatke iz moje lične karte. Gnušam se policije, moglo bi se reći opravdano jer nikad nisam nikakav prekršaj napravio a kamoli krivično delo a toliko su me puta šikanirali i maltretirali da sam prestao da brojim. Animozitet je dovodio do straha a strah do potrbe da svedeno ali najiskrenije odgovaram na postavljena pitanja kako bi se što više smanjio njihov manevarski prostor za otpočinjanje uznemiravanja. Pogledao sam se u slomljene naočare za sunce i video da mi je okrnjena trojka, otečena jagodična kost i krvava usna. Bol je postajao sve intenzivniji, plitko sam disao jer mi ni rebra nisu bilo kao pre. Na levu nogu nisam mogao da se oslonim.

Policajac me je pitao čime se bavim u životu kada je dobrano potvrdio da sam čist, to valjda nigde nije pisalo. Podigao sam glavu i dok mi je pružao ličnu kartu video sam njegove hromirane oči i odsustvo osmeha na metalnim usnama. Pa ipak pored sveg predjašnjeg iskustva u trenu sam odlučio da ne kažem istinu i odgovorio:

Pisanjem.

28. april 2013 0:22:40 | (11) komentara

Ipak sam pročitala. Vreme je da me posetiš može(š) preko reda i da pišeš i da se slikaš (na rendgenu)
moonlightgirl, u 28. april 2013 0:57:30

Inspiracija dolazi iz nemogućih izvora. Ne konspiracija.
arrow3, u 28. april 2013 1:03:20

MG, dobro si uchinila, bio sam na rendgenu, ne tako davno
nego kad sam hteo da te posetim bilo je ovo ono, ccc
rowena, o pisanju mi najlakshe da pishem
horhe, u 28. april 2013 13:42:50

i da sanjas levak sa tri kapuljace a zuris na posao.
robin, u 28. april 2013 16:08:15

bio je to arhitektonski levak
(neshto kao Chika Ljubina, iako tuda ne zurim na posao)
horhe, u 28. april 2013 16:15:57

jasno mi je, ali levak je suzenje i arhitektonsko koje mora da se predje da bi dosao na vreme do posla (nekog) jer ne volis da kasnis a i da izbegnes guzvu i vrevu od ljudi koji ti smetaju. A tamo “medjutim”.
robin, u 29. april 2013 0:01:23

da, ne volim policiju
horhe, u 29. april 2013 0:09:41

Ima ona pesma Šta ko želi to i sanja.
Dečije pesme su najpametnije.
Weltschmerzgirl, u 29. april 2013 23:17:18

nikada necu odrasti, a niti sam mali, niti veseljak
horhe, u 30. april 2013 0:21:45

A Mali Veseljak jeste odrastao.
Weltschmerzgirl, u 30. april 2013 17:11:09

jepo je
(uranak!)
horhe, u 1. maj 2013 0:01:56

Advertisements

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s