ZADAH

… život je divan …

Naslovne strane su pune smrdljivih laži. I smrdljivih istina. Novine zaudaraju.

Nikada mi neće biti jasni pisci koji su prodali kičmu za desk. Pročitao sam kako sam nedavno ubio gospodina Blacka. Dogadjaj se odigrao na državnoj granici izmedju Lousiane i Texasa. Piše i da sam pobegao sa gospodjom Black u Mexico. Kada je ona umrla ostalo mi je malo bogatsvo. Neko bi rekao da sam srećnik? Istina je da sam ga ubio odavno.

Kada me sretnu, ljudi se povlače u sebe. Valjda to zrači iz mene. Zadah povučenog. Povlačenje kao takvo. Uvlačenje. Ostanu dve školjke, jedva otvorene, koje se osećaju na trulo meso. Dve kućice od puževa. Prazne.

Spor sam ali pravedan. Nisam slep. To si mogla videti do sada, moja srećo?

Zadah iz usta nekih ljudi pouzdano govori o poslednjoj, prošlovekovnoj, poseti stomatologu. Zadah iz usta drugih govori da lažu. Ali dragi potrošači, laži nisu belje ako su zubi belji. Potrošićete sve pare na varikinu, neće ostati ništa ako se zubi pokvare. Zube koji se pokvare moguće je popraviti.

Hajde popravi ti lažnog Mesiju?

Zubi mogu i da se izvade. Može i oko da se izvadi. Oko za oko zub za zub. Rekao sam ti da sam pravedan, draga. Krezavi i ćoravi jesu ružni ali na posletku niko ne vidi kroz oronulu fasadu da li si unutra propao, sa sprata kroz truli parket, ili zajedno sa kadom dok si zamišljao da se opuštaš u meksičkom zalivu. Samo se propadne, kroz sebe.

Proročanstvo kaže da gledam iza svakog ćoška! Da budem oprezan! Kako da gledam ćoškove na ostrvu sa usamljenim svetionikom? Treba ceo život da se okrećem i gledam preko ramena kao kurva u javnoj kući koja ga prima u dupe.

Oseća se zadah smrdljive ribe. I smrdljive ribice.

Proročanstvo kaže da ću jednog dana biti u prevrnutom automobilu, smrskan u jarku, muve će polagati jaja u moje krvave rane. Krv na suvozačkom mestu. To nije proročanstvo, to je kletva.

Zadah smrti se oseća preko plastičnog cveća na grobu koje se ljulja od večernjeg maestrala. Zavese se pomeraju u praznoj sobi. Prozor je otškrinut.

Gravitacija je saveznik smrti. Polako nas vuče na dole, od prvih koraka van kolevke. Vuče naše podočnjake kako bi se potpuno izopačili do izgleda koji više nije vredan pogleda. Od kog se pogled skreće. Otegne vam se brada, sise, dupe, muda vam se otegnu, sve privlači središte Zemlje. Od zemlje si u zemlju se i vraćaš. Pa i kad u istu legnemo, opet idemo na dole.

Sudbina je optužena kao konspirator. Egzekucija? Neki lik kome se ne tresu ruke. Obarač, volan, penkalo, ili iglodržač, nije bitno. Na trenutak točak stane. Taj momenat mi je promakao. Krene rikverc. Retrovizor. Dobro postane zlo, a zlo dobije nove krpice i preruši se do neprepoznatljivosti. Uvuče se u kosti. Postane prihvatljivo. Sugradjanin.

Zadah pakuju u bočice parfema i daju mu imena i brojeve. Žvake postanu lekovi. Puckaju alu folije. Gutam, ne žvaćem, ne hvatam vazduha. Kopam i rukama i nogama zemlju koja me preživa i vari. I taman kada pomislim da sam stigao do vrha, prokopam dno učmale bare. Vidim trsku močvare, samo na sekund, sunčev zrak, a onda tunel proguta sve što nije isparilo tokom miholjskog leta, zajedno sa mnom. Jednostavno se urušim sam u sebe pod težinom mulja u koji sam isplivao. Segregacija mi napuni pluća, uvuče me u sebe, svari me i ispljune na obalu mora, kilometrima dalje.

Vidim ceremoniju na litici, sedmi je dan, sveštenik je sav u crnom i ima onu purpurnu traku, kao neki transvestit. Stari svetionik je do pola srušen i gori. Vatra upozorava mornare da se ne prevare. Večna vatra. Spremaju se da rasprše pepeo nekog nesretnika, sluge Božijeg, ali ne vide odakle vetar duva. Završe zaslepljeni kao da im je neko bacio prašinu u oči, pre nego da su se posuli pepelom. Najviše mi liči, ustvari, na pesak na koji sam ustao. Pesak koji curi u donju kupu sata. Vreme je za pročišćenje. Smrdim kao da me je poplava izbacila. Ili cunami.

Zadah se oseća sa oreola, oko šuplje lobanje, levo i desno od panamskog kanala, larve gamižu iz nagrižene orbite. Orbite miruju. Po njima se samo kreće. Nigde se ne stiže. Opet sam se vratio na isto mesto.

Oči su u REM fazi. Sanjam a ne spavam. Znam da treba da krenem. Auto i šofer me čekaju ispred glavnog ulaza u hacijendu. Trebam otići do grada, do urednika, odneti svoj poslednji tekst. Svoj testament.

Sve dodire koje sam spustio na tvoje lice, sve knjige koje sam ti pročitao, svi leptiri ostaju zauvek zarobljeni u vitrini. Svaki put kada sam prošao pored sobe u kojoj si spavala, voleo bih da sam neko drugi. Neko koga sam odavno ubio, bogatstvo moje. Osećam da smo previše vremena odvojeni jedno od drugog. Nikada nećeš znati za bol koji sam preživeo i patnju koja se nikada nije slegla, ni ja nikada neću osetiti koliko bi me volela najiskrenijom, detinjom ljubavlju. I krivo mi je zbog tebe.

– Gospodine Black, da li mlada gospodjica Black ide sa Vama do grada?

U utrobi je ostalo samo probrano kamenje. I drago i nije mi drago. Dalje, gore u gradu, crkva je kroz svoja teška drvena vrata sa stepeništa koja vode na ulicu udahnula šlep venčanice.

20. april 2013 0:29:03 | (15) komentara

Kako da znaš kada je ono Ja koje ubijaš pravo Ti?
Weltschmerzgirl, u 20. april 2013 12:07:59

chini mi se da ne znash kad treba, a posle je kasno, ne znam…
horhe, u 20. april 2013 12:37:21

Prerano za zadah, prekasno za venčanicu.
moonlightgirl, u 20. april 2013 13:15:46

mene zanima kako si dozivela scenu sa venchanicom?
zashto prekasno?
horhe, u 20. april 2013 16:01:53

Pa posle zadaha, koja bi se još udala?
moonlightgirl, u 20. april 2013 18:13:38

ne sporim shaljivi momenat
ali dozvoli da dopishem
razjashnjenje scene sa venchanicom
ako moguce nije jasno iz priche
dakle, radnja se odvija
na polju vremenskog diskontinuuma,
u prezentu glavnog junaka,
gospodina Blacka,
njegovoj proshlosti
ali i u buducnosti nakon njegove smrti
kroz predosecaje koje ima,
prorochanstva i kletve,
kao i na planu lichnih reminiscencija,
koje obelezava motiv zadaha
kao nechega shto chitalac mora da domashta
(i tako pokushavam da ga uvuchem u prichu)
scena sa venchanicom je sugestivna aluzija,
da se mlada gospodjica Black, njegovo bogatstvo
i sreca, u buducnosti udala,
samim tim da nije ushla sa njim u auto
koji ga je vozio ka gradu,
na putu do kog se prevrnuo
i ostao smrskan sa njegovjim poslednjim tekstom
njegovim testamentom
(ovo je kao kad madjionichar otkrije trik)

horhe, u 20. april 2013 20:20:00

Svejedno nikada mi nije bilo jasno kako izvuče i onog belog zeca
moonlightgirl, u 20. april 2013 21:48:01

svejedno na ovolike rechi, auć
horhe, u 20. april 2013 22:08:55

meni je asocijacija na tekst neko otudjenje, tako sam doziveo, onaj deo sa kurvom mi nije bas leg’o
duledudule, u 21. april 2013 12:44:29

chush kurva da ne legne!?
(ustvari moguce je)
horhe, u 21. april 2013 20:31:09

Odoh po Asepsol.
arrow3, u 22. april 2013 1:26:01

toliko se oseca…
horhe, u 22. april 2013 10:29:18

moze bit interesantan film
ljupce (Neregistrovan), u 23. april 2013 8:17:35

Mislis da je sve pocelo da zaudara? Pa jeste uglavnom, zato se smrad maskira parfemom. Ustvari novine i sluze za potpalu ili za brisanje cega god. Ko zivi u njima ima istoriju koja se cita u WC kabinetu. Sve vuce na dole kazes, ne znam da li se i podiglo ikada u visine, vise od zemlje i prizemnih stvari.
robin, u 23. april 2013 20:26:50

dvadesetchetvorobit, film
robin, uspravili smo se na gore, a ne na bolje
(ali zivot je i dalje divan, poruka je za mladje, cerku, iz priche)
horhe, u 23. april 2013 21:21:43

Advertisements

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s