PROKLETI BESKONAČNI TUNEL

… pokop, teret i melem potop …

Noć je bila tamna i gusta kao melasa. Gusta magla i gusta kiša, prokleti novembar, kao da nije mogao da bude drugačiji u veku najvećih klimatskih promena.

I ovaj mesec je gust. Svi ti načičkani datumi, promocije i proslave, priredbe i performansi, gomila nekakvih aktivnosti pod krovom, jer ko bi sada smeo da se provodi napolju. Pored toga što je hladno i vlažno, lako te proguta noć. Stopa kriminala je stopa Jetija ili nekog prokletog trola i gazi ceo ovaj avetinjski grad. Toliko je više zavladalo bezakonje da se ni za ubistva ne ustaje iz stolice, izlazi iz stanice, pali rotacija. Moraš da imaš vezu u partiji pa da se neko potrudi da makar izadje na mesto zločina, kada ti prokleti pacovi ubiju nekog bitnog. I to je sve, izadju i ništa. Eventualno će se ponašati kao da si ti kriv i pokušati da reše slučaj na licu mesta. Ako nikako, ni teoretski, nisi mogao ti to da uradiš svom najmilijem to je otprilike kraj istrage, jer dok su kod tebe kući i piju čaj od nara u gradu su se desila bar još tri slična ubistva.

I nikom ništa. Evolucija.

Zato se ne brinem za ovo dvoje prokletih džankija koji su mi sa mesarskom satarom upali kroz terasu. Osim revolvera kojim sam ih poslao pokretnim stepenicama tamo gde su krenuli peške i dedinog sata iz prošlog veka ništa vredno i nemam da mi se ukrade. Moji poslovi koji su se klackali na granici legalnog i ilegalnog odavno su prevagnuli u ambis i dan danas se survavaju niz golu kamenu liticu sveopšte proklete nemaštine. Mislim da su omladinci išli na blef, pa šta nadju nadju. Za dedin sat bi mogli da se rade gotovo cele nedelje. Dop je neverovatno pojeftinio jer sve je veća ponuda, kako se niko ne bavi racijama, a i potražnja je pala, jer sve je više ljudi koji su u morfinskoj izmaglici zauvek zaboravili koliko su prokleto propali.

OD je najpoželjnija smrt ovih dana, samo se lepo uspavaš.

Brinem se samo hoće li oboje stati u gepek ove moje krntije koja ne vredi ni koliko da iznajmiš kurvu. Koliko vredi toliko i ide, brinem se hoće li uopšte upaliti. Benzin sipam iz flaše koju čuvam u frižideru odmah pored flaše sa mlekom.

Klinka je sva sasušena od horsa, on se još uvek drži sa par kila mrtvog mesa na kostima, iskrivljenim od bolesti koje je preležao u detinjstvu. Rekao bih da je on samo jedan u nizu njenih bogatijih momaka koji će moći da joj plaća H za seks, na kog se zakačila kao krpelj kada joj se bivši uspavao zauvek.

Mali nisi imao sreće, jedino gore od kurvetine je junk kurvetina.

Kladim se da je njena ideja bila da upadnu kod mene. Kao da sam je vidjao u kraju ranije. Prokleta kurvetina.

Stali su.

Vozim se ka periferiji i razmišljam gde bih mogao da ih pokopam. Poneo sam nekakvo pola ašova koje sam dobio na poklon od neke nekada devojke kada smo nekada negde zajedno išli na kampovanje u divljinu. Pre nego se divljina uselila u sam grad i u duše ljudi. Računam da će ovaj potop biblijskih razmera da nadomesti malu zapreminu pojedinačnog otkopa i da će mi na natopljenoj zemlji biti srazmerno lakše kopati prokletu jamu.

Setio sam se stare kasarne, napuštene još pre svih ratova i stradanja koja se nalazila odmah na izlazu iz tunela. Tunel je bio rešen nekako skoro u S i njegov ulaz nalegao je pod oštrim uglom na širu stranicu dugačke krivine u C, koja se na ničijoj zemlji, izmedju daleke periferije i stvarno daleke periferije, skupljala iz četiri auto-put široke trake u dve kozje staze, opasujući nekada veliki i poznati automobilski centar. Ovo se i dalje zove grad samo zato što ovuda prolazi gradski prevoz.

Kasarna je bila skrivena iza brda po kome je nekad išla pruga kojom se moglo stići čak i do mora. Jedini prilaz kasarni je bio taj sablasni tunel, koji je probijen kroz brdo sa tim krivinama u njemu, zbog kojih se ni u sred bela dana nije videlo svetlo na drugom kraju.

Auto sam prvo parkirao na obodu velike krivine ali sam ubrzo shvatio da iako ovde niko ne prolazi u ovo doba, ovakve noći, čak i taj niko bi mogao da vidi auto i da počne da se interesuje. Nisam brinuo da će pozvati bilo koga, nego samo da ću morati kopati još dublje.

Zato sam se nanovo parkirao odmah na ulazu u tunel. Izvadio sam proklete leševe iz prtljažnika i počeo ih vući, nju za kosu, njega za kaiš. Bila je mrtva tišina. Baterijska lampa koja mi je bila u ustima pregorela je posle deset koraka. Prokleti Kinezi. Pljuno sam je u stranu kao da je koštica trešnje i nastavio napamet. Čuo sam samo svoje cokule i struganje ovih dvoje po razvaljenom putu kada je odjednom nešto tresnulo o pod. Kosa mi je bila i dalje u ruci, u drugoj lažna koža markiranog akcesoara, ali sam vukao samo jednu trupinu. Prokleta nadogradnja.

Za to si imala pare, hteo sam da joj odbrusim ali čemu.

Uzeo sam ih oboje za ruke sada, kao kada tatica vodi dečicu na sladoled a oni se obese i prave mrtvi samo da bi ih nosio. Koraci su odzvanjali u praznom tunelu.

– Blate da ti pomoglem sa tim pokojnicima. Da ti blat pomogle.

Okrenuo sam se da vidim da li me neko prati jer ispred sebe nisam video ništa. Nije bilo nikoga. Bio sam siguran zato da makar jedan čovek stoji na kraju tunela. Ko bi drugi rekao to što sam čuo. Ili sam počeo da umišljam.
Ovo dvoje su sigurno hladnih tabana.

– Kakav ti je to asov blate? To nije asov to je kasika, kopaces do Nove godine. Da ti blat pozajmli plavu lopatu, evo za 50.

Sada sam već mogao da vidim, siluetu čovečuljka u kabanici koji, moglo bi se tako reći, radi u kasarni. Nisam jedini pametan koji zna za ovo mesto. A ima i pametnijih koji su od nebitnih ubistava odlučili da zarade, pa su zauzeli kasarnu i bave se čistom fizikalijom. Iz portirnice su izašla njih trojica još manjih. Pokazao sam im revolver i nastavio da vučem moje nezvane goste.

– Blate necemo ti mi nista, kopaj sam ako hoces. Ali za 500  imas vec gotove lupe samo da ih ubacis, mi cemo i klec da bacimo i da ih zatvolimo.

– 500!? Odakle mi 500!? Je l’ ti izgledam kao neko ko ima prokletih 500!?

– A kol’ko imas?

Od pomisli da bi ovog trenutka moglo sve da se završi i samo da se okrenem i odem ako se budem dobro cenjkao osetio sam nalet adrenalina i cimnuo moje saputnike i uzeo ih oboje pod ruke, kao džakove krompira. Istina je bila da ne bi skupio 500 ni kada bi prevrnuo celu kuću.

– Imam možda 150 i to nisam siguran.

– Evo moze 150 i taj sat sto vili.

4. decembar 2012 0:00:13 | (21) komentara

Oduvek sam volela tunele, ali moram priznati da mi je sada ovaj omiljeni. I među tunelima i među pričama.
Moraću da menjam TOP11…
Weltschmerzgirl, u 4. decembar 2012 0:13:24

pitam se, pitam
KO ce biti istisnut iz TOP11?
da ne kazem pokopan
horhe, u 4. decembar 2012 1:01:40

Ja klaustrofobična pa ne volim tunele …..Blate ti makal imas 150…
Ilijana, u 4. decembar 2012 12:43:37

mislio sam da ce ova preko 5000 duzina biti problem i za sada sam u pravu, je l’ ti se svidja? pusti tunel
imam 150, pricha mozda
horhe, u 4. decembar 2012 16:47:10

Ne daj dedin sat ni po cijenu života.
astarta@net.hr, u 4. decembar 2012 18:31:58

kad ih imas 150 (prica) daj jednu a ovu pokopaj sa njima, blate… i vrati se po onu baKteriju, koju si ispljunuo ili kuvaj kafu sutra Horesiju.
MorticiaHope, u 4. decembar 2012 20:34:55

sledi komentar o davanju
astarta, shta mislish je l’ dao? jel bi ti dala?
morticia, pa dajem svako malo, dato je u arhivi
Horesijo kako ga ti vikash, ne postoji u prichi a i kada bi postojao pio bi chaj od nara i ne bi davao zrno boba zbog ovog groba
horhe, u 5. decembar 2012 0:32:48

A da mi kratko prepričaš?
moonlightgirl, u 5. decembar 2012 10:22:11

Melasa telesa talasa. Kada se setim da je psihološkinja iz moje osnovne, nosila ime Milesa (kesa Milesa), postaje sasvim jasno da je ovaj komentar gotovo u celini оф топик.
Gost kod grofice na veceri, u 5. decembar 2012 11:08:58

jao, ja sam sve ovo zamislila. blate, mnogo doblo. inače, najjači trenutak kad ih vuče(š) za ruke. čujem kako stružu.
bongala, u 5. decembar 2012 15:20:11

MG zar je tako teshko prochitati?
mislio sam da me volish i preko 5000 karaktera (sa belinama)
goste, za tebe sam siguran da si prochitao prvu rechenicu
bongala, za tebe sam siguran da si prochitala sve rechenice i da me volish i preko 5000 karaktera (sa belinama)
horhe, u 6. decembar 2012 0:10:40

horhe, ako ti budem ikada izjavila ljubav, ostaću bez ovo malo karaktera
moonlightgirl, u 6. decembar 2012 20:14:25

22.12.2012. ili jedan sasvim obican dan
ljupce (Neregistrovan), u 6. decembar 2012 20:58:15

a to nikako ne bi smo voleli, ne?
chuo sam da ce biti smaka sveta, ali na sitno, da se ne primeti…
horhe, u 7. decembar 2012 1:10:42

fali ti ekpertize glede narkomanskog miljea rekla bih
larissa, u 7. decembar 2012 13:04:06

o Javore, narkomane ekspertu, nije ovo pricha o miljeu nego o smislu i besmislu, vishe ovo potonje i evo ispravio sam po preporuci
horhe, u 7. decembar 2012 14:49:47

Ne znam šta si ispravio, znam da nije bilo potrebe!
Weltschmerzgirl, u 7. decembar 2012 15:41:57

Radije bih dala sebe nego dedin sat. Lol.
astarta@net.hr, u 7. decembar 2012 20:57:47

…jer ko zna shta je sve deda za sat morao da da
horhe, u 8. decembar 2012 1:53:25

upravo.lol.
astarta@net.hr, u 8. decembar 2012 11:29:35

nadam se da ovaj nije, skoro citiram, ‘iz svijeta usranih smajlića’ ovaj nije jer je naopachke (:
horhe, u 8. decembar 2012 14:14:32

Advertisements

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s