DESET

… svih deset čula …

Legao sam.

Pred očima su mi se našli svi vidici Mont Ventua koje smo poneli jednom, svi zalasci Sunca u Panoniji koje smo upili zajedno, Mesec, zvezde i ostrva mrtvih na Egejskom moru koje prelazi u noć, koja prelazi u nebo, koje pralazi u crno. Sposobnost oka da fokusira i detektuje vidljive slike i objekte pomoću fotoreceptora na retini i da ih generiše u nervni impuls koji će u mozgu biti memorisan a kasnije interpretiran na osnovu ranije spoznatih informacija je zadivljujuća.

Tako jedan složen mehanizam za tako jedno prosto vidjenje.

Samo tvoje lice ne mogu ponovo da vidim.

Zatvorio sam oči.

Muzika se pojačavala. Vibracije koje je proizvodio zvuk klavira stizale su u mene sirove, ali su u meni ostajale izbrušene tvojim prstima, koji su preko crnih i belih dirki ponovo radjali Rahmanjinovov Treći klavirski koncert koji si svirala u Njujorku. Akustika prostora u kome si postojala ostala je prepoznata unutar unutrašnjeg uha, a maleni koščati alat ju je uklesao u konačnu memoriju.

Samo tvoj glas ne mogu da čujem.

Muzika je prestala.

Osetio sam ponovo miris tvoje kože nakon što si zaspala u arganskom drvoredu u Marakešu, miris tvoje kože nakon valjanja po senu na Kopaoniku, tvoj miris kojim si me pratila i kada nisi bila sa mnom na vašarima u Bombaju. Miris tvojih feromona za kojima sam se okretao i gubio pravce i smerove kretanja. Hemija tvog mirisa je zauzela dobar deo mojih olfaktornih receptora i zauvek ih ogradila od sveta.

Samo sam mogao da osetim miris anestetika.

Osetio sam dodir na nadlanici.

Puls je u redu! Uključi ga na monitor!

Srećno prijatelju!

Koža je upijala tudje dodire. Nisam ih pamtio.

Sećam se kako si mi dodirivala kosu dok sam pisao na terasi taverne u Buenos Ajresu. Kako si mi trljala ledja da se zagrejem posle ronjenja na dah na jezeru Saskačuan i tvoje dlanove na mojim obrazima pre nego li počne trka u Pamploni. Nisam više osećao dodire.

Nisam se više sećao kada sam te poslednji put dodirnuo.

Izgubio sam oslonac, izgubio sam tle pod nogama, više nemam ravnotežu i sada tek krećem da te tražim. Ubrzavam, u prostoru u kome ne važi gravitacija. Menjam pravce i smerove kretanja i menjam agregatna stanja prostora. Kavitacija pravi vrtloge nadanja da ću pogoditi pravi put, jedini put kojim sanjam da hodam.

Osećam toplotu koja me privlači i što je intenzivnija brže nestane i pretvori se u jezu od koje promrznem, osećam krv kako mi se ledi u žilama, gotovo staje. Ponavljam sebi da tako mora biti.

Svestan sam gde su mi ruke i noge, mogu da dodirnem vrh nosa, mogu da čujem svoje sporo srce ali ne znam gde sam i kako sam tu dospeo. Znam samo da se neću vratiti.

A sada više ni to ne znam.

Bol više nikad neću osetiti.

Osećam tebe.

To znam.

Moje telo više nije deo mene.

Pitanje je čula kada ću te ponovo doživeti.

Hronometar staje na sredini.

Postoji samo ravna linija do tebe.

10. oktobar 2012 10:10:23 | (19) komentara

Naravno, kao što ja uvijek kažem: vidimo se u nekom idućem životu…
astarta@net.hr, u 10. oktobar 2012 11:38:24

lako je kad je na vreme ali kad je pre vremena…
vidimo se…
horhe, u 10. oktobar 2012 11:47:19

Pa karma. Sve ono što je nedovršeno, prenosi se u iduće živote dok se stvari ne isprave ili ne dovrše. Ti i ja se nadam se vidimo još i ovom životu. Nemamo što izgubiti. A ni iskupiti. Ja se tebe ne sjećam iz prošloga života.
astarta@net.hr, u 10. oktobar 2012 12:13:00

442
horhe, u 10. oktobar 2012 12:17:06

Do Beograda.
astarta@net.hr, u 10. oktobar 2012 12:21:46

Nepoznata Galaksija. Možda za još neko čulo.
moonlightgirl, u 10. oktobar 2012 12:57:01

Umreti srećan. Oksimoron?
Weltschmerzgirl, u 10. oktobar 2012 13:32:22

Čudni su putevi evociranja uspomena i želja.
Dobri ti ovi šveđani.
arrow3, u 10. oktobar 2012 18:46:51

ne znam MG, mislim da sam sve pobrojao,
i za neka spomenuta mnogi bi se sporili
welt I’m astonished, Oxi action
svakako se mora umreti, zashto u suzama?
rowena, bile su one cigare, kad smo kod secanja
horhe, u 11. oktobar 2012 0:22:37

10
horhe, u 11. oktobar 2012 0:23:01

Nije bitno ko bi ih sporio, nego ko bi ih osećao.
moonlightgirl, u 11. oktobar 2012 18:17:22

da li sam jedini osetio da je glavni junak namerno ostavio svoj zivot zbog ljubavi?
da li je sporno shto mu u tome pomazu prijatelji?
da li ljudi koju veruju, (u ljubav) mogu biti srecni pred smrt?
kad znash zashto idesh nije ti teshko da podjesh
horhe, u 12. oktobar 2012 1:19:54

a mozda je samo jesen…
ljupce (Neregistrovan), u 13. oktobar 2012 20:25:55

Pomisao da ce neko koga volis otici pre tebe je vise zastrasujuca od pomisli da ti odes prvi i ostavis tog nekog svog. Vera da postoji nesto s druge strane, taj metafizicki prostor u kome ces se opet sresti sa voljenima je verovatno nesto sto verujucima pruza makar delimicno utociste od straha i tema kojom su se mnogi bavili, ali malo njih u XX, XXI veku.
Ne bih da budem dezurni skepik…
Weltschmerzgirl, u 13. oktobar 2012 21:46:36

vidim ko mene ovde voli
horhe, u 14. oktobar 2012 0:10:49

Ne znam zbog cega.. ali Mijklovic mi se vrzmao po glavi sve vreme dok sam citala tvoj post…pa rekoh, glupo je da ga ne ispostujem…
Onaj ko peva ne zna je li to ljubav
ili smrt. Kada miris pomeri cvet,
gde je cvet, da li tamo gde mirise sa ruba
sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet?
nufeta, u 14. oktobar 2012 14:25:34

koga, post ili Branka?
cvet i miris ne bi trebali da se razdvajaju
horhe, u 15. oktobar 2012 0:00:24

meni su poneke tvoje price kao sinteza svakakvih znanja
kucAnica (Neregistrovan), u 16. oktobar 2012 12:38:23

meni su poneki tvoji komentari… …ljubav
horhe, u 20. oktobar 2012 3:45:20

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s