SIZIF

Čovek je imao san.
Veliki san.
U njegovom snu postojao je veliki kamen.
Ogromna monolitna sfera koju je čovek odgurao na vrh planine.
Kada se probudio pomislio je kako nikad neće naći takav kamen. I zato se odlučio da napravi veliku sferu.
Za izgradnju je koristio mešavinu zemlje, peska i vode.
Kopao je i prenosio, točio i polivao, tabao je nedeljama svoju veliku skulpturu.
San je vredeo, svaku kap znoja, svaki ugrušak krvi, svaki uganut zglob.
Naposletku kugla i nije ispala baš najbolje. Imala je previše izbočenja, hrapavih ulegnuća i ćoškastih površina. Ali se mogla pomerati.
Čovek koji se nije video iza svog dela upinjao je svu svoju snagu i nesavršena lopta se pomerala.
Teško je išlo i po ravnom ali čovek se osećao jak samo zato što ju je sagradio, pomerio i pokrenuo. A i bio je mlad, snaga je još uvek rasla u njemu.
Uspon koji ga je očekivao motivisao ga je do granica zdravog razuma.
Zato je prve metre uspona savladao lako. Preleteo ih je gurajući svoju ručno gradjenu vodilju. Vodilju do sna.
Cilj je bio vrh planine.
Posao mu je delom bio olakšan zato što se skulptura krunila usput.
Sunce je pržilo, oblaci su se topili, čovek je počeo da usporava. Ali je i dalje gurao, danas ipak nešto sporije, čuvao je snagu za sutra.
Kiša nije padala danima, vrh je bio udaljen nedeljama, meseci planiranja, rada i odricanja bili su ugroženi.

Danas je nagib porastao za dvocifren procenat. Danas bi baš bilo dobro odmoriti, ostaviti kuglu po strani, pozvati pomoć. Ali to nije bilo moguće.
Svaki odmor bi ga usporavao ka odredjenom cilju, kuglu nije mogao da pusti jer bi se survala na početak, na zov za pomoć se niko ne bi odazvao jer svi su bili zauzeti svojim kuglama.
Zato je nastavio.
Sada već sa užasnim bolom u nogama, ledjima, ramenima, rukama i prstima. Čak su mu se vršni zglobovi prstiju potpuno ukočili od stalnog ubadanja u svoje pravljeno delo.
Osećao se umoran, pregažen, razglobljen.
Iako je danas kugla bila više nego duplo manja nego kada je krenuo.
Rasturila se vremenom.
Malo po malo.
Medjutim čovek zaslepljen sjajem svoje ideje, paralisan bolom i svakodnevnim ponavljanjem nije uvideo šta ga je snašlo.
Noć je bila crna. Mesec se nije video od nagomilanih oblaka koji su čuvali vodu.
I ovaj put čovek je zaspao na početku novog nagiba. Sedeo je na maloj zaravni i držao svoju fragilnu skulpturu iza ledja. Bila je tolika da se više nije videla od čoveka.

Kiša ga je probudila.
Bio je žedan.
Još uvek je osećao žedj za vrhom.
Ustao je i krenuo uzbrdo iako se nije video put. Dok god je uzbrdo, dobro je. Nije izdržao dugo. Ponovo je seo i zaspao.
Sutra je prestao da gura svoju loptu.
Uzeo je u ruke i poneo. Bio je srećan što će konačno moći malo da odmori svoja ledja.
Ruke su ga neprestano bolele kao da je pesak iz skulpture ušao u vene.
Olakšanje je trajalo kratko.
Bez obzira što je grumen težio stotinu puta manje čovek se kretao hiljadu puta teže.
Ustvari jedva da se i kretao.
Štedeo je svaki atom snage jer vrh je bio blizu.
Jedino što ga je sad održavalo je pomisao o blizini cilja.
Bol, glad i strah izbezumili su čoveka.
Izgledao je pregaženo, iznureno, zaboravljeno.
Njegova tvorevina je izgledala jadno, potrošeno, nebitno.
Bila je to mala lopta od zemlje, peska i vode.
Čovek ju je stavio u džep i pao na kolena.
Počeo je da puzi.
Nedostajalo mu je samo malo do vrha.
Pao je i više se nije micao.
Kiša je opet padala po njemu cele noći.
Probudio se tek sutradan i pokušao da ustane.
Napravio je par koraka i pao.
Posegao je za svojom vodiljom.
U džepu je bila samo prašina.

Jedan čovek je ležao na vrhu planine.
Na usni mu se topilo zrno soli.
Više se nije pomerao.

2. jun 2012 20:20:34 | (17) komentara

Često tako biva u životu, da od obrisa nekog sna stvorimo sebi njegovu opipljivu varijantu, ali samo predstavu, prilično nesavršenu u poređenju sa snom, a onda u tu svoju novostvorenu predstavu verujemo, kotrljamo je ka neizvesnom cilju i ne premećujući kako se kruni i osipa da bi od nje na kraju ostao prah, a mi shvatili da smo sve vreme samo gajili iluziju… Ustvari, dobro je ako bar tada shvatimo.
Weltschmerzgirl, u 2. jun 2012 22:09:17

dok ne bude kasno, kasno je
horhe, u 3. jun 2012 0:00:35

Kad nemaš san, možda ni ne znaš da si živ.
moonlightgirl, u 3. jun 2012 0:20:29

uzaludan je posao praviti velike snove od blata
horhe, u 3. jun 2012 0:30:32

Da? A inače od magle su bolji?
moonlightgirl, u 3. jun 2012 0:32:27

snovi jesu u magli, nekakav pogled sa vrha planine, neshto nedefinisano, neuhvatljivo, nematerijalno, svetlosti, muzike…
nishta od onoga o chemu sam zapravo hteo slovo
ali raduje me da ima drugachijih ‘chitanja’
to je meni vazda u magli
horhe, u 3. jun 2012 0:49:39

na vrhove planina se treba peti isključivo biciklom, da je Sizif imao bicikl ne bi se on patio sa stenom
biciklista, u 3. jun 2012 17:23:14

Jedva procitah ovaj post, vrlo nezahvalna boja fonta ili pozadina, makar za moje oci….a sta reci za pricu, o blatu i blatnjavima, blatnjavo za uporne….
Ilijana, u 3. jun 2012 19:08:31

potpuno se slazem i zalazem
horhe, u 4. jun 2012 0:01:36

Nemam vremena od života. Kako za snove, tako i za kamenje (Lagao bih kada bih rekao da sam zaboravio koji su mi snovi, da li to znači da nije kasno?)
Gost kod grofice na veceri, u 4. jun 2012 8:55:22

Kada kugla zaista ima neku tezinu, kad je onako izrazajna i puna, neka covek i posrce, stenje i jeci sve do prasine. Ali naj-volim umorne, jedva se vuku a ispred njih je balon od sapunice, providan i prazan, ali oni stenju pred preprekom znacajno. Dobro i to je neki put ka vrhu , svako gradi kako hoce.
robin, u 4. jun 2012 10:20:42

Ne ! Ne! i ne! on je uspeo da smanji planinu ! to je kraj !
nufeta, u 4. jun 2012 15:32:35

ako nemash vremena kasno je
svako chita kako hoce, chuo sam da je dobro kada ima vishe pricha ispod jednog naslova, kao one tablete za dishwasher, 5 in 1
od previshe romantichnog kraja se moze smanjiti tableta, teshko planina, josh teze (htedoh reci) planeta
horhe, u 5. jun 2012 15:29:14

meni je ova pricica lepa i bliska
i to ne (samo) jer ga bole ledja
a mozda bas i zato
AirHeadAlice (Neregistrovan), u 5. jun 2012 21:50:24

lepo je i blisko videti te ovde opet
kad te ne bole ledja, kad te bole meni zao
horhe, u 5. jun 2012 22:44:03

podseca me na moje pismene iz gimnazije
ljupce (Neregistrovan), u 6. jun 2012 19:43:42

maloletna antichka filoSofija pure kao cure
horhe, u 7. jun 2012 20:32:10

Advertisements

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s