ANKICA

… prvi dan zime, pola veka kasnije …

Poslednji put kada sam bio u Leskovcu počela je zima 1951. godine. Tri leta ranije otac je, kao priznati industrijski inžinjer, dobio premaštaj iz Niša a ja sam tek završio četvrti razred. Sećam se hotela, odmah preko mosta, kada se predje Veternica, sa desne strane, siromašnijeg nego hotel Dubočica. Medjutim majka je i sa time bila zadovoljna, prvi put je imala na raspolaganju električni štednjak, sa dve ishabane ringle, većom i manjom. Živeli smo samo u jednoj sobi, to je uvek bilo primarno rešenje zato što je otac propuštao da se učlani u partiju. Nije prošlo jedno polugodište, bili smo nasilno useljeni u vilu vlasnika najveće tekstilne fabrike u Leskovcu. Njegovu manufakturu su britanski saveznici sravnili sa zemljom, da li zbog okupatora ili zato što se kvalitetom približio engleskim štofovima, nikada nije saznao. Kako je pisalo u rešenju koje je takodje nasilno uručeno njegovoj ženi, ~ višak njihovog životnog prostora bio je dat na raspolaganje mojoj porodici na neodredjeno vreme ~ tako da smo se nastanili u prizemlju.

Dobro sam zapamtio tu zimu, ne samo po tome što je bila ledena a Ankicina majka je, iz protesta zbog samovolje komunista, skinula duple prozore i nemarno ih odložila u podrum, nego i zato što sam prvi put video Ankicu. Iako naši roditelji nisu razgovarali zbog okolnosti na koje nijedna porodica nije mogla da utiče, mi smo ipak pričali.

Bili smo upućeni jedno na drugo.

Jedini smo u ulici bili istih godina, rodjeni na isti dan, jednog kišovitog leta, išli smo u isti razred, igrali se na istoj ledini…

Masonski plan vlasti da zavadi stare i nove na decu nikako nije delovao a i naši roditelji su do leta postali dobri prijatelji, naročito kada su Ankicini saznali da moj otac još uvek ne stiže da se učlani.

Do leta smo Ankica i ja postali nerazdvojni.

Sećam se njene aristokratski blede kože kojom se uvek izdvajala na ulici u igri sa ostalom decom. Sećam se njenih velikih obraza za koje sam je štipkao a ona bi se postidela i sakrila iza kose. Sećam se njene velike kose koja bi posle svih igranja bila puna koječega a po čemu bi njena majka uvek tačno znala gde smo bili.

Dobro sam zapamtio njene oči, te svetle kestenjaste oči tamnele su kako bi Sunce zašlo za oblak ali su uvek isijavale istim nevinim, dečijim bezrezervnim poverenjem.

Sećam se kako me je gledala i moglo se pročitati iz njenih očiju

~ Išla bih sa tobom i na kraj sveta ~

Naravno da nisam tada znao šta to znači a dok sam saznao Ankica odavno nije bila više deo mog života a ja više nikad nisam osetio takav pogled.

Pogled koji me je čuvao dok sam presretao ciganku koja viče

– TUTKE! TUTKE! TUTKE! –

i molio je da mi da dve-tri a koje smo posle zajedno gulili i pravili kostur za zmaja.

– Šestougaoni, pre nego rombičan, šta kažeš Ankice? –  a ona bi mi uputila taj njen pogled, pun odobravanja i topline.

– Rep sedam dužina tela, da manje ponire – a ona bi me pogledala kao da tačno razume šta želim i već bi uzela da seče šarene hartije za rep.

Pogled koji bih uhvatio krajičkom oka dok smo išli na ledinu da probamo zmaja kog smo konstruisali. Ledina na kraju ulice Strahinjića Bana, dole prema pruzi imala je meku poleglu travu tako da smo često bosi trčali za našim zmajem. Sećam se njenog pogleda dok sam zagledan u nebo i let, i tada bi je samo štipnuo za obraz a ona bi se sakrila iza svoje kose. Neretko smo tako pored slomljenog zmaja izuveni dočekali Mesec, ili Ankicinu majku, koja bi nas odvela kući.

I ova zima ostaće upamćena, i to po hladnoći na Svetoilijskom i toliko ljudi u crnini koje ne poznajem, po Ankici i njenoj aristokratski bledoj koži i njenim zauvek zatvorenim očima.

Nikada je ranije nisam video zatvorenih očiju.

I nikada je nisam poljubio.

22. decembar 2011 10:20:44 | (21) komentara

Kao da svojim ocima gledam, samo nije lokalizovano na zimu i zmaja, ali kroz vreme, proslost, secam se svoje “Ankice”, ili kako ja volim da kazem “Marte”…
duledudule, u 22. decembar 2011 10:29:46

ne pitaj me kako ali znao sam da ce se pojaviti neki dechak
(inache dechaci su ovde retki kao Tom koji cheka)
sa svojom Martom, zato sam namerno birao drugu pesmu
a shto se Marte tiche ona meni jednostavno ne ide slow,
jedino je Mumin to uvideo a bila je sreca slushati je uzivo…
horhe, u 22. decembar 2011 11:01:05

Ja bih više ovakvih.
Weltschmerzgirl, u 22. decembar 2011 11:04:12

uh, ta prolaznost vremena…ubija.
doktor (Neregistrovan), u 22. decembar 2011 11:29:24

Knjiga koju sam pročitzao ubedljivo najviše puta u životu je “Saško” od Leonida Smiljanskog (dobio od druga za rođendan u osnovnoj školi). I tamo je bio jedan rastanak dece, doduše Ženjka nije umrla, ali sam tada imao utisak nečega kao konačni kraj, nečega kao smrt. Zato mi se ova priča mnogo sviđa.
Sizif, u 22. decembar 2011 11:31:01

Mi uvek na kraju usmrtimo glavne junake. Mada, priča je izvrsna.
Gost kod grofice na veceri, u 22. decembar 2011 12:39:21

Možda spava.
Dopadaju mi se imena.. pitam se ima li sledeća priča već ime.
MoonlightGirl, u 22. decembar 2011 12:59:23

kada bi pisao vishe ovakvih sam bi sebe uspavao, autoeutanazija,
prolaznost vremena trazi razlichitosti koje chine da i glavni i sporedni junaci kad dodje konachan kraj dobiju smisao, da ne zaboravim na ovom kraju da ima vec jedna mladja, zove se Helena…
horhe, u 22. decembar 2011 14:47:04

divan tekst za isplakati se nad…
larissa, u 22. decembar 2011 17:17:44

meni Marta ide samo u originalu (waitsovom) a ova moja odvec nikako…
duledudule, u 22. decembar 2011 19:34:15

Ne bi bila autoeutanazija! Predivno je!
kampelic, u 22. decembar 2011 21:04:45

(ali divno).moram da ti priznam da sam pocela da ti citam postove iz arhive,skroz su dobri.
ViRiVi, u 22. decembar 2011 23:02:26

jedno popodne, priche po secanju i zelja da je obradujem…
horhe, u 23. decembar 2011 14:00:00

pero koji ti je?
ljupce (Neregistrovan), u 24. decembar 2011 22:24:15

a nekad radim i nedeljom
horhe, u 25. decembar 2011 9:09:20

volim
bongala, u 25. decembar 2011 21:09:53

postujem
horhe, u 25. decembar 2011 23:36:19

sjajno izvodjenje
duledudule, u 26. decembar 2011 0:46:27

bilo bi pravo chudo da je nema, mislim pesme na YT, bilo bi josh pravije auto-put chudo da se pola komentatora slozilo sa mnom
drzim da vas ima vishe, baladista
horhe, u 26. decembar 2011 8:21:12

Bolje da je Ciganka vikala naftaliiin naftaliiin naftaliiin ali ako kazes da su tutke onda tutke
AirheadAlice (Neregistrovan), u 26. decembar 2011 22:17:05

tog aronatichmog ugljovodonika kad se nadishesh
mikakvi ti znajevi ne trebaju
i bash me zamina akcenat na ‘naftaliiin’…
horhe, u 27. decembar 2011 8:45:07

Advertisements

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s