156

… dodiri …

Posao je uvek završavao pre drugih. Nije imao zašto žuriti kući. Vozio bi se polupraznim autobusom 156 daleko od centra. Na aerodrom je ulazio kroz mala vrata požarnog stepeništa. Čini se da je to bio jedini ulaz sa kvakom i da ga je on jedini koristio. Drugi razlog je bila udaljenost od ‘DOLAZAKA’ na kojima nikada nije bio. Peo se stepenicama držeći se za gelender, pokretne je izbegavao. Na ‘ODLASCIMA’ je uvek birao one najdalje letove, interkontinentalne. Učtivo je pitao uvek za mesto koje bi razdvajalo dva jasno različita putnika, bakicu koja se vraća iz posete unucima i poslovnog čoveka koji ide da pregovara o velikom poslu.

Seo bi izmedju njih i potpuno bi se prepustio.

Muškarci u odelima su snažno stiskali šake jedni drugima, nekada bi se potapšali po ramenu.

Stiskao je svoje šake, neprimetno.

Momci su pratili devojke na koledž. Devojke su pratile momke u vojsku.

Ljubili su se.

Zatvarao bi oči. Jezik mu se u zatvorenim ustima polako pomerao.

Majke su plakale prateći ćerke na prvi dalji put od kuće. Drugarice takodje. Neće se videti nedeljama.

Plitko bi disao sve brže i brže.

Upijao je u sebe sva njihova pozdravljanja. Svako tapšanje, stisak, dodir, svaki osmeh, suzu,  jecaj,  svaki poslednji pogled za onima koji se više ne okrenu, sva mahanja kada ih više ne vide…

Poslednji poziv za putnike na letu 156 za…

U transu više nije čuo ništa osim aerodromske muzike koja kao da je nastajala u njegovoj glavi i odatle se širila  kroz već praznu prostoriju za ispraćaje. Posle par minuta koji su kao dnevni san naizgled trajali satima otvorio je oči. Obrisao je znojave dlanove od sedišta, progutao gutljaj vode sa automata i zagladio kosu.

Čašu je poneo kući i i već sa vrata crvenim flomasterom je napisao datum na njoj.

Kada je išao na aerodrom kući nikada ne bi večerao.

4. novembar 2011 0:03:12 | (9) komentara

Tužno je to što zaista postoje neki ljudi kojima je upijanje tuđih zagrljaja jedina mogućnost da spoznaju tu vrstu emocija. Tužnije je što je i previše onih koji čak ni da odu preko okeana ne bi nikome nedostajali…
Weltschmerzgirl, u 4. novembar 2011 0:38:10

touchscreen, touch-pad, touch is bad
don’t touch prekidach…
horhe, u 4. novembar 2011 9:02:16

.. oće struja kill.
Poor little hermit.
Don’t you just love goodbyes? Mislim. He. She. We. Cause I don’t.
Bilo je krajnje vreme da ‘se češće čitaš’ Ho .
Jillian, u 4. novembar 2011 13:26:26

socijalna inteligencija je to…
ljupce (Neregistrovan), u 4. novembar 2011 18:12:19

pa ovaj gblo neko stvarno nice
horhe, u 4. novembar 2011 22:12:10

…čekam da prođe ovaj period
larissa, u 5. novembar 2011 2:56:53

jebote Srdjane ti ni na Pipi Midlton ne bi nashao nishta zabavno
horhe, u 5. novembar 2011 9:10:27

Premalo komentara za lepo tekstce (c kao laser tsh tsh) da popravim statistiku
i da kazem zdravo zdravo
AirheadAlice (Neregistrovan), u 8. novembar 2011 0:30:41

A. kad je ljubavi nikada nije premalo
horhe, u 8. novembar 2011 5:08:23 s

Advertisements

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s