POTPUNO NOVA POTRAGA ZA ZADOVOLJSTVOM

… sedam godina kasnije …

U glavi je odzvanjalo You can get me on the beeper I’m a pure new pleasure seeker… a misli su mi odlutale. Sekund kasnije sam se ponovo usredsredio na knjigu.
Nastavio sam da čitam. Okrenuo sam stranicu. Vrata su se otvorila. Pogledao sam u prozor. Odslikavao je plave, žute i zelene rombove na zidu. Ti si uhodala.

Boje su se pomešale.

Zelenilo koje nas je okruživalo, davalo je tvojim očima još tamniju nijansu braon boje, poznatiju kao Cassel. Pogledi su nam se sreli. Zamak u Kelnu više nije sijao kao kad smo izašli iz autobusa. Osenčila ga je zelena boja travnjaka koji ga je okruživao. Nasmejala si se i povila donju usnu preko zuba, kao da hoćeš da se gricneš. Svidelo mi se.

Baš je slatka, pomislio sam.

Među svim tim čokoladicama finih tekstura, upakovanih u sjajne papire, braon nijansi, bile su i one koje ti najviše voliš. U dve braon nijanse sa keksom i orasima. Ispružila si prste. Nežne, tanke, duge bele prste u pravcu čokoladica. Sa ramena ti je spao laki crni jesenji kaputić na kopčanje. Spustio sam se da ga dohvatim.

Osetio sam dodir na ramenu.

– Da li znate koliko još ima do reke? – upitao me je jedan sredovečni gospodin sa kačketom. Pokazao sam mu da nastavi dole, stazom još oko pola sata i skrenuo mu pažnju da požuri jer će uskoro mrak a osvetljenje ne radi. Mislim da me poslednje reči nije ni čuo. Ti si već bila pobegla daleko ka vrhu. Videla si da te gledam i mahnula mi. Čim sam krenuo za tobom prestala si da trčiš, sela si i naslonila leđa na bor. Pala je šišarka. Dohvatio sam je za tebe. I ja sam seo. Jedino što smo videli je reka i Mesec. Zbog Meseca smo znali da je to dole reka, a na reci smo videli da Mesec može biti i zlatni i srebrni. Zagrlila si me. Naslonio sam glavu.

Mekano je.

Ne volim baš kad menjam krevet ali ovaj mi odgovara. Utonuo sam u san. Sanjao sam da puštamo zmajeve daleko od kuće. Bili su plave, zelene i žute boje. Prepletali su se po vazduhu, padali i uzdizali, krivili se i ispravljali, dodirivali jedan drugi, odbijali se, leteli u harmoniji. Jedan za drugim, pa jedan pored drugog. Nekada je jedan leteo niže ispod drugog, nekada pak iznad. Nekada ih je vetar kovitlao pa su se upinjali daleko u oblake i tamo ispruženi ležali na oblacima.

Zagledani smo u nebo.

Nepomično ležimo. Čekali smo da senka nestane sa naših očiju. Sunce se već spuštalo za obronke. Zažmurio sam. Osećao sam toplinu. Poslednji zraci topline danas. Nestala je za tren i opet sam bio u senci. Znao sam da si to ti. Pre nego li sam se pomerio tvoje usne, sa ukusom čokolade, su dotakle moje. Osetio sam poslednje delove dvobojne čokolade kako se tope na našim usnama. Tvoja kosa mi je pala na lice. Miriše. Osetio sam kako tvoje tople grudi dodiruju moje telo. I tvoj stomak je dotakao moj, razlili su se jedan po drugom i po srebrnim i zlatnim kamenčićima plaže. Tvoje butine mazile su se uz moje noge. Tražila si prostora da ih smestiš kraj mojih, da ih ohladiš od Sunca. Tvoja vlažna stopala gurala su moja u kamenčiće. Ljubiš me. Podižem ruke i spuštam ih na tvoja leđa. Dodirujem pesak i mašnu tvog kupaćeg kostima. Razvezujem je.

Ostaje pesak.

Pesak i samo pesak i gde god pogledam pesak. Dune li vetar osetiću pesak na licu. Ovaj prostor je tako čist i jednoličan, nevin a oblikovan, nedodirljiv a pristupačan. Kao ti. Topao. Voleo bih da vodim ljubav sa tobom na pesku u pustinji, gde niko nikad nije kročio nogom, ni pogledom. Voleo bih da se naša tela prepliću kao zmajevi na vetru. Voleo bih da uzletimo do vrha neke dine gde će u pesku ostati ucrtana naša naga tela, gde će pesak biti još topliji. Voleo bih da mešamo pokrete kao što se pesak uskovitla pod naletom vetra, nošen sa jedne dine na drugu. Da se i mi pomešamo sa peskom. Da se zagrlimo tako čvrsto da i mi postanemo jedno zrno soli koje će da donese novi oblik pustinji. Voleo bih ali znam da ću se probuditi sa ukusom čokolade sa keksom i orasima na usnama.

Prvo što sam ugledao bila si ti. Umotana u peškir zelene boje.

– Ljubila sam te dok si spavao –

Muzika se više ne čuje. Knjiga je otvorena.

– Šta si sanjao? –

– Ne sećam se, meni snovi ujutro uvek izmaknu. A ti? –

– Sanjala sam da smo šareni zmajevi.

Bili smo plavi, žuti i zeleni –

  1. oktobar 2010 2:02:39 | (7) komentara

je l’ ovo onaj moloko-post?
Tanja Henry, u 7. oktobar 2010 8:44:05

jako lep post.. taj nedirnuti pesak,zmajevi i fina cokolada.. proklizio je niz prste. ili oci…
MoonlightGirl, u 8. oktobar 2010 13:22:34

… kroz prste je proklizala
ochi su ostale blede kao mleko …
horhe, u 9. oktobar 2010 23:23:44

ne znam zasto taj ukus cokolade sa keksom dugo ostaje..predugo….
i da…. ja svoje snove uvek nekako skupo platim….
p.s. post… predivan…
ZelenaSuncica, u 10. oktobar 2010 4:19:39

Slatko, jestivo i mesnato. Mmmmm netaknuta pustinja .
bongala, u 12. oktobar 2010 21:27:34

slatko i romantično
Ulica_brestova, u 17. oktobar 2010 21:44:56

ja mislim da je vreme za novi post!
Tanja Henry, u 17. oktobar 2010 22:41:50

Advertisements

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s