GROBLJE BIVŠIH DEVOJAKA

… i prokleti avgust je gotov …

Nagurao sam i poslednji kamena spoticanja, koji je nameravao da spotakne moju rešenost da tuga koju će raskid neminovno doneti, ostavi ranu što pliću, na mome biću.
Nadao sam se da bi to mogla da bude rana koja zarasta per primam intentionem.
Bio je to kamen tako savršenog oblika koji sam našao među svim tim nesavršenim koji su činili obalu mora, jedinog mora koje smo zajedno probali. Bio je tako savršen da se čak i savršeno prelomio na dva nejednaka dela dok sam joj ga dodavao u ruke. Iskoristio sam te delove i na svakom sa po jedne strane napisao imena kojima smo se zvali kad smo bili zaljubljeni. Veći deo je imao mušku i žensku stranu kao i manji ali su tako bile obeležene da je savršen spoj uvek bio raznopolan. To smo bili mi, dva nejednaka dela savršene celine koja je neprimetno prelomljena u toku svog ovozemaljskog postojanja.
Lako sam ta dva kamena nagurao na druge uspomene koje nisu imale toliku težinu pa su se prirodno zgužvale, presavile slobodno i voljno uglavile prema novom poretku stvari. Zatvorio sam kutiju i otpočeo otvaranje sanduka u koji se ređe ide.

Bila je to utroba mog kreveta, suteren mojih košmara, podrum moje podsvesti koji je u svojoj levoj (gde se srce nalazi) polovini, krio groblje bivših devojaka.
U desnoj polovini je bila neka stara posteljina.
U sanduku su bile kutije nalik ovoj koja je dovela da otvaranja sarkofaga prošlih ljubavi.

Najmanja kutija bila je po mnogome jedinstvena. Bila je prva spuštena u kovčeg, najmanje opterećena tužnim sećanjima jer odavno se završila.
I bila je najmanja.
U njoj su bile pohranjene samo jedna majica, jedna pesma, tuđa i jedna fotografija. Ena ulazi u gostinjsku sobu u stanu njenih roditelja. Eh da i jedina nije imala kutiju od mojih patika. Bila je to pljosnata kutija nekih jeftinih bombonjera. I posle toliko godina kada sam otvorio tu kutiju, kada sam ekshumirao moju prvu od velikih, čini mi se da sam opet osetio miris te gostinjske bombonjere.
Kako su se pojavljivala nova slova u njihovim imenima, srazmerno su se povećavale i kutije sa sećanjima kao i njihov sadržaj. Takođe se u istoj srazmeri, ali ovaj put, smanjivao, konfekcijski broj u koji se materijalno biće, predmet mojih emocija mogao uvući. Tako se desio prelaz sa XL na L. Bila je to Irena koja mi je u amanet pored par fotografija (jedna napravljena i u mojoj sobi), ostavila i nekoliko svojih pesama rukom pisanih, bar dva rođendanska poklona, jednu čestitku i pola srca. I molitvu. Sve u kutiji od patika Dada Supreme.
Kako su se pojavljivala nova slova u njihovim imenima, i kako se smanjivao konfekcijski broj, već je bio spao na M, tako se menjao i moj ukus za patike, rekao bih na bolje ali i veličina i sadržaj kutije uvenulih osećanja. U većoj kutiji od Nike patika za košarku bile su upokojene stvarčice koje mi je ostavila Milena. Bile su to desetine fotografija, čestitke  i poruke, ljubavna pisma i razglednice, automobilčići i mekane igračke, mali spisak šta ko treba da promeni… Ostavljala ih je meni tokom godina na srećne datume i datume koji su nas činili srećnim. Danas mogu da se setim dva ili tri ta datuma. Ostalo sam zaboravio. Zapamtio sam doduše datum kada sam prvi i jedini put pocepao donji veš sa njenih kukova. I to je u kutiji iako mi to nije ostavila nego sam sam sklonio.
Svi ostali komadi značili su neki sigurno bitan događaj mada na većini nije pisalo ništa.
Eto toliko smo se voleli.
Ostala je još ova najveća od svih, kutija od Adidas košarkaških patika, grob za moju sveže odbačenu dragu. Pogađate ona je S, nekad i XS i zove se Aleksandra i previše mi je mučno da nabrajam šta sam sve sahranio unutra. Verovatno sve što sam ikad imao. Kamen sa početka pritisnuo je tako sve do kraja, i u kutiji i u meni.
Ozbiljno sam razmišljao i o kremaciji. Nisam odustao.

Ali ipak…

Spustio sam je u grob u mom krevetu. Još jedan mali sanduk u zajedničkoj grobnici mojih bivših devojaka, tu u mom krevetu, nedaleko od mesta gde ću sanjati neku novu veliku ljubav.

  1. septembar 2010 13:02:33 | (23) komentara

o da, macho grobljanski bluz….e a jesi li pokušao nekad da pronađeš svoj grob, tamo gde je neko tebe sahranio…to može da bude izuzetno interesantno…još lepo poneseš cveće na svoj sopstveni grob…dešavalo se čak i da se povampirim…o da, pravi mačo grobljanski bluz….pozdrav
BluesMan, u 1. septembar 2010 13:40:21

Muški sam zaljubljen u vas dvojicu, evo ruke!
Omu, u 1. septembar 2010 14:25:26

podsetilo me na film Four Weddings and a Funeral
i na pesmu W. H. Auden-a
izmene su minimalne

Funeral Blues

Stop all the clocks, cut off the telephone,
Prevent the dog from barking with a juicy bone,
Silence the pianos and with muffled drum
Bring out the coffin, let the mourners come.

Let aeroplanes circle moaning overhead
Scribbling on the sky the message she is Dead.
Put crepe bows round the white necks of the public doves,
Let the traffic policemen wear black cotton gloves.

She was my North, my South, my East and West,
My working week and my Sunday rest,
My noon, my midnight, my talk, my song;
I thought that love would last forever: I was wrong.

The stars are not wanted now; put out every one,
Pack up the moon and dismantle the sun,
Pour away the ocean and sweep up the woods;
For nothing now can ever come to any good.
horhe, u 1. septembar 2010 15:05:44

ta pesma je meni najtuznija pesma ikada bez ijednog jedinog slova patetike, chista tuga. drago mi shto je josh nekom ova pesma ostala u pamcenju.
spejsi, u 1. septembar 2010 15:11:30

Imam malo divlje groblje, kolektivnu grobnicu, neuredno razbacane posmrtne ostatke, cesto se ne setim vise sta je koji artefakt znacio i kojoj od njih je ova koska pripadala. Prolazim kroz dogadjaje i slike, a ne secam se najbolje, zaboravljam, iako su neke koske sveze.
Samo sam jedan spalio, zatro mu trag, da ne postoji, da ga nikad ne vidim, ne pipnem, ne cujem, ne omirisem.
ne secam, zaboravim.
Maksimilijan (Neregistrovan), u 1. septembar 2010 15:30:15

bice dobre i u kutiji
u krevetu…
horhe, u 1. septembar 2010 17:33:15

bez sarkazma, da li su vrednije od starih dobrih dubokih postenih istrosenih patika za basket koje su zasluzile da tu nadju svoj odmor, pitam se.
ili sto bi moja tetka rekla, parafraziram, sta se glupiras da je valjalo ne bi pravio sahrane
Anoniman (Neregistrovan), u 1. septembar 2010 23:31:31

ako dozvolimo sebi, tako lako možemo sve sahraniti. I nikad se više ne okretati.
MoonlightGirl, u 2. septembar 2010 15:35:14

pa ti si srecan covek, jer je kristalno jasno ko ti je sledeca ljubav: palchica! ne treba plakati za prosutim mlekom, ni sadrzajem kutije od patika rekla bih… zalivaj tu tugu nekim dobrim vinom neko vreme, dok ne utrne bol, a onda u potragu za tim lokvanjem…
Tanja Henry, u 10. septembar 2010 15:21:08

istina Thierry, palchica iz bajke
Hansa Vonka Christiana Abbiatia Mikkela Andersena…
horhe, u 10. septembar 2010 15:41:23

ma jesi ti to pokusao da se nasalis? vidis kako pozitivno uticem na tebe!
Tanja Henry, u 10. septembar 2010 16:08:32

si provalila da su sve golmani (da me brane)
i jedan bajkopisac?
horhe, u 10. septembar 2010 17:04:00

da nije bilo abiatija, kunem ti se ‘vako plava ne bih skontala posalicu, no bih mislila da je hans kristijan andersen sve vreme bio brazilski fudbaler sa 5 punih imena!
Tanja Henry, u 10. septembar 2010 17:13:45

Moja dobra drugarica je imala majicu svakog decka sa kojim je delila postelju i dusu, Slagala ih je u kesu, na dnu plakara. Svaku majicu u po jednu kesu. Tvrdila je da joj to pomaze da se seti lepih stvari. Kaze da s vremenom zaboravljamo ruzno i secamo se samo lepog.
U njenom slucaju, to je stvarno i bilo tako.
Pokazivala mi je svaku ponaosob i sa smeskom na usnama prepricavala ono sto je jos ostalo u secanju. To kod nje nije groblje, vec nesto kao mali (perarijum,herbarijum,insektarijum muskarorijum koji joj s vremena na vreme ubrza puls.
bongala, u 11. septembar 2010 17:47:58

Muškarorijum?! Bio bi virarijum, recimo. A to da su majice bitne da bi se setila, to je pa tek glupost tvrditi. I meni je tako jedna tražila komad odeće, ali ga nije dobila. Ako ti ništa drugo vredno ne ostane sem majice, onda i nije za sećanje.
ostavimo majice unucima (Neregistrovan), u 11. septembar 2010 18:43:02

predmeti su u kripti
a uspomene su u glavi
bice sahranjene sa mnom…
…za jedno pola veka
horhe, u 11. septembar 2010 19:08:49

kako god… vazno je ono u sta neko veruje a ne sta mi ostali mislimo…ako je njoj to simpaticno, ukoliko joj je to najbrzi nacin da se priseti nekih stvari u celoj vrtoglavici savremenog sveta,onda je to ok…

za jedno pola veka…
bongala, u 11. septembar 2010 20:29:26

omu, da je tebi ta sto je trazila komad odece znacila ista, ne bi se inatio, nego bi joj to i dao kad ti je vec objasnila da je NJOJ jako vazno… sujeta je cudo, a tek posle smesna opravdanja, ccc…. horhe daj veseli post-vreme je za promene!
Tanja Henry, u 11. septembar 2010 20:38:26

Tanja Henry Lane Jovanović, ostavio sam svakoj dragoj lepše i bitnije i posebnije stvari od tamo nečega što će biti samo jedan od istovetnih artikala, samo druge boje. Ako bi ona da me tim komadom klasifikuje kao “jednog od”… neka hvala.
oprane mi uspomune (Neregistrovan), u 11. septembar 2010 21:27:42

omu lane moje ovih dana, ali ti i jesi njoj jedan od, hteo to da priznas sebi ili ne… mozda ti je krisom ukrala neke gace na kraju, ko zna…
Tanja Henry, u 11. septembar 2010 22:11:52

Obraše mu uspomune, sem belog mantilića ostade li još išta?
San Marina (Neregistrovan), u 11. septembar 2010 22:12:27

Tanja Henry lajne moje,
ovih dana
nova pricha
ovih dana
mozda chak i sutra
horhe, u 12. septembar 2010 1:33:57

jeeeeeeeeej! jedva cekam sad da idem da zaspim i da se probudim sutra kad ono veseli post…
Tanja Henry, u 12. septembar 2010 3:43:35

Advertisements

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s