DEDA KIRA

 

Sećam se deda Kire, sećam ga se još od svog ranog detinjstva.

Sećam se svih produženih vikenda, praznika i letnjih raspusta.

Sećam se da me je deda Kira naučio da vozim bicikl pre nego što sam naučio da čitam.   Ugradio je u mene ljubav prema biciklu i prema trkama, prema nadmetanju.

Sećam se, bile su čuvene naše trke niz voćnjak ali i trke uz voćnjak koje su me od malih nogu učile da neće u životu uvek neko drugi da odradi posao umesto tebe, npr. gravitacija, nego da neki put treba svojski da se potrudiš.

Dešavalo se kako sam bivao stariji i kako sam jačao da sve više i više pobeđujem u tim trkama, naročito u onim uz voćnjak. Možda i zbog toga što se prokleti matorac sve više opijao pa kad bi se nasadio na bicikl gravitacija bi odradila svoje, do potoka bi me možda i dobio ali onda bi se preturio u isti a ja sam brzo nastavljao uzbrdo ka kući.

Ostajao je tako zalepljen za tlo dok Bisenija, moja pokojna baba, ne bi sišla da ga izvlači.

Isprva bi mi je bilo drago što pobeđujem ali vremenom sam shvatio kolikom se zlu poklonio junak mojih raspusta pa mi ga je bilo i nekako žao.

Tada sam već, kao osnovac, odlučio, da želim da što više vozim bicikl (sledećeg proleća sam se upisao u jedan klub) i da se nikad neću napiti.

Bilo je mesta u kraju u kome je živeo deda Kira gde se nije moglo biciklom. Sećam se da je do tamo on obično išao sa Isom. Isa je bio dedin konj, teške belgijske sorte, koji je jedino dedu slušao. Tako ga je slušao i kad je mene učio da jašem. Zbog njihovog međusobnog razumevanja moji časovi su bili pravo uživanje i proticali su bez ikakvih incidenata. Jahanje sam zavoleo jer to je veština koju kad savladaš ne možeš da ne voliš. Veština koja ti pruža položaj, moć i snagu a nikome ne moraš da se dodvoravaš. Poštovanje koje se ceni i koje ne može da se zameni jer konja možeš da promeniš ali stav ne smeš.

Ljubav prema konjima rasla je mom srcu pored drugih ljubavi koje je deda Kira doneo. Međutim jadni starac je konja koristio i za isterivanje neke pravde koju je on zamislio pa je uletao među seljane sa puškom u ruci i pucao u vazduh ne bi li dobio po svom.

Naravno dobio je.

Iako je nekoliko puta uspeo da zadrži oružje i da prevari zakon jednom je i to moralo da bude prekinuto. Razlog je bio ni malo bezazlen. U svoj toj svojoj kaubojštini ranio je lokalnog despota Rada ali i njegovu maloletnu ćerku Veselinu zbog čega je jedno vreme proveo iza rešetaka. Za to vreme ja sam brinuo o Isi kad god su mi škola a i roditelji dozvoljavali.

Isa se bio malo ugojio a videlo se i da tuguje što retko ima društvo. Zato sam i sam bio tužan svaki put kad bi se vraćao kući i sećam se da sam naslonjen na prozorsko staklo u roditeljskim kolima razmišljao kako je puška kriva za to što Isa pati. Tog dana sam zamrzeo oružje i odlučio da nikad neću imati ništa sa istim.

Osim po biciklu koji je bacao u jarak kada pijan naiđe na uzbrdicu, piću koje je otopilo dve trećine imanja, i konju koji je jedino njega slušao po selima se pričalo da je deda Kira i opasan ženskaroš. Uvek je pričao da voli samo jednu ali svi ostali su pričali sasvim drugačije. U to sam se i sam uverio kad sam ga pretprošle godine posećivao u bolnici u kojoj je ležao na nekom ispitivanju. Ništa nije nađeno ali Kira je zato nalazio zabavu i sa mlađim doktorkama i starijim sestrama, i obrnuto.

Bisenija je teško izlazila na kraj sa tim dok je bila mlađa, pa se sećam priče da mu je stavljala so u kafu, kvasila cigarete a kako su ostarili znala je da mu sakrije zube ili čak jednom prilikom da ih baci u bunar.

Sećam se da joj je Kira tad tražio da njene stave u lavor da vidi da li plutaju i vredi li silaziti u bunar. Bisa ga je izluđivala, valjda joj je to davalo nekakvu satisfakciju za sve što je pretrpela, a Kira je neprestano ponavljao da samo nju voli, da nikad ne bi uspeo bez nje, da njegov život bez nje vredi koliko veštački zubi na dnu bunara.

Sećam se i da niko nije verovao u njegovu ljubav, pa čak ni sama Bisenija. Govorila mi je da je ostala sa njim sve ove godine jer kod nekog drugog, bilo bi nešto drugo.

Sećam se da se naglo razbolela prošle jeseni i jedva preživela zimu.

Sećam se i da je kad sam s proleća došao u dvorište Isa bio pušten, ali je skamenjen stajao nedaleko od nagnute i otvorene traktorske prikolice u kojoj je ostalo par grumenova sveže iskopane zemlje. Sva ostala ilovača koja je bila u prikolici zatrpala je rupu odmah do iste. Iz te humke virio je kanap kojim je deda Kira vezivao svog konja, ovaj put upotrebljen da pomogne otvaranje poklopca na prikolici.

Sećam se da kad sam ušao u kuću unutra nije bilo nikoga.

 

22. jun 2010 1:11:11 | (0) komentara

 

Advertisements

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s