POMEN

… palim …

Potamnele cigle, iskrzane i vlažne, bile su prva stvar koju sam video kad sam se probudio.

Bile su uredno poredjane jedna na pola druge i u krug oko mene. Malter koji je razdvajao redove pravio je puteve kojima su se kretali nekakvi insekti.

Gladan sam.

Nervozan sam.

Agresivan sam.

Moram pobeći odavde ovo mesto je grozno. Krenuo sam brzo da se penjem. Raširio sam noge i zaglavio se na metar od dna. Rukama sam pokušao da pronadjem dobar hvat. Uspeo sam da se pomerim dva tri puta na putu ka vrhu. Tada se parče cigle odlomilo i pao sam nazad na tlo. Osetio sam bol u srži svake kosti.

To je skleroza.

Pogledao sam ka vrhu. Bilo je mračno kao i na mestu nakom sam ležao.

Fosforne kazaljke mog časovnika pokazivale su minut do dvanaest.

Sada mora da je ponoć.

Ali kada sam dospeo ovde?

Ili još važnije kako?

I kako to da se ne sećam ničega pre ove rupe?

To je amnezija.

Mesta nema ni da raširim ruke. Memla sa zidine para mi nozdrve. Haluciniram da se obruč sužava. Prsti mi propadaju kroz gnjecavo blato dok pokušavam da oslobodim metalnu kofu.

Žedan sam.
Na dnu je ostalo još malo čiste vode. Popio sam, umio se i oprao ruke. Kofa je ostala prazna. Na njoj je još postojao samo komad kanapa privezan za ručku.

Kanap.

Bilo ga je taman dovoljno da se obesim. Sreća što nisam imao gde da ga privežem inače bi na posletku sigurno pao u iskušenje.

To je ludilo.

Znao sam da to sigurno ne bi preživeo. Zato moram da se izvučem odavde pre nego li potpuno poludim. U suprotnom mogao bih ovde ostati zarobljen doveka.

Treba mi snage. Treba mi sna.

Potamnele cigle, iskrzane i vlažne, bile su prva stvar koju sam video kad sam se probudio.

Pogledao sam ka vrhu i video Sunčevu svetlost. Na satu je stajalo minut do dvanaest. Sada mora da je podne.

Skočio sam na noge. Istegao mišiće. Razmrdao vrat. Zagrejao zglobove.

Dobro sam odmerio uzanu valjkastu zidinu. Procenio njenu visinu. Odredio putanju penjanja. Memorisao dobre rukohvate. Pomolio se.

Okrenuo sam kofu naopako i iskoristio je kao prvi stepenik na putu iz ove rupe.

Na putu ka vrhu.

Ka izlazu.

Na dohvat kraja zida na mesto radosti od izbavljenja useljavao se smrtni strah.

Sve što sam mogao da vidim kroz zaslepljujuće svetlo

bila su nepregledna polja sumornih vrhova bunara.

25. novembar 2009 0:04:53 | (3) komentara

kada bi ste birali,
uspon bez vrha ili ponor bez dna?
horhe, u 25. novembar 2009 0:10:14

cini mi se da svaki dan se bira
Anoniman (Neregistrovan), u 25. novembar 2009 10:11:12

kad beskonacno padas imas vremena za razne druge stvari, a ne moras da pazis koliko ces da krkas po slavama, jer si u bestezinskom stanju.
al jebiga padas.
kad se penjes, smor, al ajde fizicka aktivnost i ako si dovoljno glup mislices da ces se popeti.
a najgore je je oba.
pa je zato, ovo sa bunarima jebeni horor
Amnomiman (Neregistrovan), u 25. novembar 2009 20:36:16

Advertisements

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s