INTERVJU SA UMETNICOM

… u koju sam bio zaljubljen …

Stigao sam u grad.

Grad koji ona nije mnogo volela. Sumorni, sivi grad u kome nikada nije bilo ni vruće ni ledeno odvojio ju je od brata i njegove dece koju je volela kao da su njena. Put od železničke stanice do stana u centru bio je dovoljan da se po pitanju izgleda grada složim sa njom.

Pred samim ulazom u kuću hvatala me je jeza, blagi strah od nepoznatog, od sobe koju sam do  tada, samo zamišljao. Nakon toliko godina druženja i toliko intimnih trenutaka prevashodno u prestonici konačno sam, po zadatku, imao priliku da vidim sobu u kojoj su nastajale sve njene slike.

Začudilo me je što su u sobi, osim na zidovima, slike stajale na podu jedna do druge.

Prvo što sam je zapitao je to kako da je toliko njenih slika sa njom. Mislio sam da su u galerijama, na zidovima ljubitelja umetnosti, imućnijih ljudi…

–  Ne prodajem ih, jednostavno  – odgovorila je.

–  Ako ne nadjem pravog kupca, ostaju kod mene. A danas dosta ljudi koji mogu da ih plate ne zaslužuju da ih poseduju, nedostojni su mojih slika. U apstraktnoj umetnosti gledalac treba da je uvek spreman da iskuša sebe, da proveri koliko sebe može da pronadje u slici, koliko je sam slika?

–  Šta znači ’’koliko je sam slika’’?

–  Svaki ovaj krug koji vidiš, svaka boja i linija treba da je sa tobom. Nosiš je u srcu, misliš je u glavi i crta ti puteve do odgovora koje tražiš u budućnosti. Zato ja prevrćem knjige o starim Egipćanima, Keltima, Indijancima… Oni su znali odgovore.

Pogledao sam policu sa knjigama. Jedna prosta polica, ne pretencioznih dimenzija krila je vekove mudrosti, prošlosti i budućnosti. Šteta što je redakcija bila toliko siromašna da nisu mogli ni fotografski aparat da mi priušte. Bile bi to fotografije za istoriju.

–  Zar ti nije lakše ako si već pronašla odgovore da ih, recimo, napišeš i objasniš drugima?

–  Moji odgovori nisu kao tvoji. Ti ćeš se uvek zagledati u neki drugi krug, u neku drugu nijansu boje, neki drugi oblik sličan tebi samom.

–  Ti vidiš to u meni?

–  Vidim.

–  Dobro, a zašto si izabrala baš apstrakciju, to nije popularan pravac u umetnosti danas?

–  Apstakcija je uvek i sveprisutna, okreni se i pogledaj oko sebe kad izadješ van. Videćeš propetog konja u oblacima, starca koji se saginje po štap u senkama drveća u parku, peščani sat na zgradama niz ulicu.

Samo se zagledaj.

Apstrakcija je kao slobodan stih. Uvek sam spremna da izvedem izmenu koja će na sasvim nov način još bolje zaokružiti sliku, pesmu… Ti pišeš pesme možeš da razumeš.

Da bi počeo da radiš na novoj slici, treba da uspostaviš ravnotežu u sebi, da pronadješ mir oko sebe, da budeš iskren prema sebi i da slikaš istinu. Jedino na taj način možeš da se odmetneš iz ’danas’ i da kreneš daleko unapred, u budućnost.

–  Zar ti se ne čini da si kao kit nasukana na sprud, na nekoliko stopa od vode, osudjena na polaganu i mučnu smrt?

Drugim rečima da li se bojiš da to što radiš neće biti shvaćeno onako kako si htela?

–  Ne, jer ja sam bila u vodi. I dok sam živa, biću u plavom. Takve vrste osuda uvek stižu od onih kojima nikad ne bih ni prodala slike.

–  A snovi? Šta sanjaš? Oduvek sam se pitao kao izgledaju tvoji neobični snovi?

–  Izgledaju kao moje slike.

2. septembar 2009 20:31:10 | (1) komentara

Oduvek sam se pitala, koja vrsta umetnika zaista svoj život više živi u svom realnom, apstaktnom svetu , likovnici ili pesnici ili neki drugi? ..
Denni (Neregistrovan), u 4. oktobar 2009 19:09:15

Advertisements

One comment

  1. krug je zatvoren i idemo na pocetak. Sto vise pricas zelis da te manje ljudi razume, onda vise verujes u tu manjinu nego u hrpu cavrljanja.

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s