SVETA NEDELJA

 

… i svi jebeni sveci …

Gospodin W. je bio drvoseča. Svoj radni vek počeo obarajući stabla. Isprva je koristio samo sekiru. Malu, laganu, oštru sekiru. Njegova ljubimica brzo se zabadala duboko u tkivo stabala otkidajući velike i male komade srca. Par minuta oni bi leteli okolo i kao iskre bi nestajali u ugaženom blatu oko panja. Da, istina je gospodinu W. trebalo je par minuta da obori drvo, koje bi u svom jedinom padu u životu lomilo ruke i sebi i drugima.

Ali gospodin W. je stario a zahtevi u pilani su se menjali. Valjalo je za što manje vremena oboriti što više stabala. Orudja su postala modernija. Počeo je da koristi motornu testeru.

Gospodin W. je previše snage prenosio na svoje ljubimice tako da je prerano sazreo za penziju, kao drvoseča, razume se. Kičma ga je izdavala i posao u šumskom gazdinstvu je prepolovio.

Kao povremeni posao za popunu vremena i ličnog budžeta gospodin W. je dobio angažman u klanici.  Bio je to posao koji nije zahtevao savijanje ledja, pregibanje i zamahivanje. Životinje su same dolazile uskim gvozdenim koridorom do gospodina W. Polako su hodale, gurale jedna drugu, smejale se… Gospodin W. ih je čekao na kraju poslednje šetnje. Prislanjao bi im izmedju očiju Šermerov pištolj i ispaljivao penetrirajući klin direktno u mozak. Kroz koju godinu i klanica se modernizovala i tako je gospodin W. na liniji klanja dobio aparat za elektrošokove kojim je dodirivao nove i nove životinje. Da se slučajno ne bi povratile iz besvesnog stanja gospodin W. im bi nakon omamljivanja prerezivao vratne žile.

Tako je gospodin W. ponedeljkom i utorkom odlazio sa drvosečama u šumu kao neka vrsta stručnog konsultanta. Zbog iskustva koje je imao radio je obično mali broj doduše zahtevnijih obaranja. Sredom, četvrtkom i petkom ponekad i subotom je dolazio na liniju klanja, na svoj drugi posao, uvek ranom zorom, spreman da obori još više životinja.

Da, istina je ponekad je ostajao celu subotu ali nikad nedeljom.

Gospodin W. je imao jedno sveto pravilo. Nikada nije radio nedeljom.

Godine su dovele do toga da je  gospodin W.  posao u šumi sveo samo na ponedeljak  a u klanicu je odlazio samo po potrebi kad se mnogo klalo, kao ispomoć. Gazda klanice ga je zbog njegove posvećenosti neobično cenio. Tako mu je nekoliko godina ranije sredio kod upravnika zatvora jedan posao primeren njegovim godinama. Posao nije bio težak i samo ga je povremeno radio.

Na tom njegovom poslednjem poslu smo se konačno i upoznali. Od tada je počeo dolaziti meni. Setio sam se da sam ga i ranije vidjao ali nismo razgovarali.

Gospodin W. je dolazio u okružni zatvor kada su bili dani za izvršenje. Njegov posao se sastojao u tome da samnom prohoda nečijih poslednjih 105 koraka, koliko ih je bilo od ćelije za izvršenje do same sale. Nakon toga posle svih svetovnih i crkvenih čitanja trebalo je da zatvori strujno kolo koje je bilo povezano sa stolicom. Spustio bi prekidač na kratko i onda bi ga podigao.

Nedavno je zatvor renoviran tako da danas samo pritisne dugme na znak upravnika i smrtonosna doza odklizi u osudjenog.

Srećna okolnost je što dan za izvršenje nikad nije bio nedelja.

Gospodin W. je imao jedno sveto pravilo. Nikada nije radio nedeljom.

Nedeljom je dolazio meni. I dok su njegovi vršnjaci vodili unuke za ruku on je dolazio sam sa rukama u džepovima. Pričao sam sa njim ali nikad nisam znao šta stvarno da mu kažem.

–  Pročitaj tri puta neku molitvu –  bile su moje reči na svakom rastanku.

–  Hoću oče – odgovarao mi je.

8. maj 2009 13:24:27 | (0) komentara