ČEKAJUĆI REKU

… na brodu ludaka …

Nakon doručka u hotelu odlučio sam da prošetam po okolini. Sledeće predavanje na kongresu biće tek u tri sata. Direktor ionako neće doći pre dva. Imaću dovoljno vremena.
Na mapi ispred hotela video sam da postoje desetine kilometara uredjenih staza. Sve su bile prilično slične, možda je samo na jednoj bio ucrtan nekakav most. Krenuo sam tamo. Volim mostove.

Posle otprilike sat hodanja; preko dva brežuljka i kroz dve udoline izašao sam iz male šume pravo na most.
Razočarao sam se.
Most i nije bio neki pravi most. Više je ličio na nevešto sklepan prelaz za koji bi brzoplet čovek pomislio da ima ulogu mosta. Nepoverljivo sam ispipavao daske koje su ga činile i nakon detaljne provere zakoračio sam po ovoj čudnoj gradjevini. Odlučio sam da ne diram ogradu i da stanem bar metar od iste. Utvrdio sam svoju poziciju. Prekrstio sam ruke na grudima i podigao glavu.

Brodić koji sam video negde dole ispred sebe više je ličio na veći čamac. Imao je vesla za kojim su sedeli nekakvi plećati momci obrijanih glava. Hlad je pravilo jedro, ne veliko. Neodoljivo me je podsećalo na navlaku za ćebe zbog romba koje je imalo u sredini. Izmedju veslača bili su neki glavati ljudi koji su jeli i pili. Sa bogate ali uzane trpeze dopirali su odsjaji masnoće čak i do mene. Žene su im stalno dodavala piće i hranu. Dok su glavonje jeli i pili neretko su ženama zadizali suknje i gurali ruke u njihove bluze. Jednoj je tako bluza bila potpuno iscepana da sam odavde mogao da vidim njene veštačke loptaste grudi. Izgledale su kao da će za kaznu eksplodirati glavonji u lice. Pored njih sedeli su neki našminkani mladići koji su svirali, jedan doboš, jedan gitaru, jedan frulu. Frulaš je bio ispod drveta za koje je bilo privezano magare. Iza njih je jedan povraćao preko ograde a neki pali sa broda su se drali i mahali rukama. Par ljudi su stajali bliže pramcu i nešto se dogovarali u tajnosti. Spustili su glave prema podu i zakrili rukama. Mala debela deca gamizala su svuda po brodu. Na pramcu, ispred svih, stajala je ona. Kapetan. Kapetanica. Njeno crno kožno odelo sijalo je više nego masna lica njene posade. Držala je u ustima malu crvenu lulu i durbin u ruci. Okrenula se. Malo sam se uplašio. Pogledala me je bezazleno. Želela je da vidi samo da li je neko na mostu.
Brodić je izgledao krcat,prenatrpan. Od sve težine izgledalo je kao da stoji.

Stvarno je i stajao. Samo mi nije padalo na pamet odakle brod usred žitnog polja? Kako to da postoji most preko useva? Kako su se svi ti ljudi obreli na tom brodu?

Bolje da sidjem sa ovog mosta, stojeći na njemu možda im dajem za pravo.

3. decembar 2008 22:50:19 | (1) komentar

Zaista lepa prica, ali trebalo je ispisati celu ili ne uplitati sebe na samom kraju jer ti predstavljas nevidljivog posmatraca, usputnog, a mi citaoci prosudjujemo.
Denni (Neregistrovan), u 9. decembar 2008 17:33:45

Advertisements

One comment

Comment

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s